Milenko Srećković
Doći će smrt i imaće tvoje oči
milenko@freedomfight.net
Teško je sebi predstaviti u kakvoj se bezizlaznoj mreži nađe osoba koja nakon otkaza odluči da izvrši samoubistvo. Dragica Simić, kako mediji navode, ''besprekorna radnica'' Fabrike automobilskih delova u Gornjem Milanovcu, majka, u svom oproštajnom pismu kao razlog za samoubistvo navela je svoju nemoć da finansira ćerkino studiranje. O ostalim bezizlaznostima i nepravdama ili nije pisala, ili mediji nisu o tome izveštavali. Nekoliko nedelja nakon njenog samoubistva, ubio se i Zvezdan Todorović, radnik Luke Beograd. On nije ostavio oproštajno pismo, već je, dok je jurio autom ka Dunavu, ka smrti, mobilnim telefonom javio kolegama da je na spisku za otkaz.
***
Poznati su nam brojni povodi za samoubistvo. Neka od njih bila su podstaknuta velikim očekivanjima. Na primer, muslimanske bombaše-samoubice ubeđuju da će im nagrada za vernost Alahu na onom svetu biti vlasništvo nad nekih sedamdeset devica. A u Indiji ljudi su se bacali pod kola koja su pokretala ogromni kip boga Višne u nadi da će im takva smrt doneti pripadnost višoj kasti u narednom životu.
Jan Palah, Čeh, najpoznatiji je počinilac političkog, protestnog samoubistva. Polio se benzinom i spalio na trgu 1969. godine ispred Narodnog muzeja u Pragu. Povod je bila okupacija Češke od strane Varšavskog pakta. U Indokini je bilo protestnih samoubistava budističkih monaha.
Postoje kolektivna samoubistva pripadnika nepriznatih religijskih organizacija (danas se često ugovaraju putem elektronske pošte). Dešavalo se i da grupa japanskih samuraja zbog kolektivnog odbijanja poslušnosti šogunu, kolektivno i sama sebe kazni izvršavanjem sepuke (harakirija). Probadali bi sebe mačem i lagano rasecali stomak.
Stevan Sinđelić, opkoljen od turske vojske, iz svoje kubure pucao je u burad ispunjenu barutom i tako u smrt odveo sebe i mali broj svojih preživelih saborca zajedno sa delom turske vojske. Iz sličnog povoda ubio se i Samson, biblijski junak, poznat po velikoj snazi. Kao zatvorenik srušio je stub hrama kako bi njegovim obrušavanjem ubio sebe zajedno sa hiljadama svojih neprijatelja. Piloti-kamikaze su ginuli u avionima kojima su se ustremljivali na metu.
Priča se da je grčki filozof Empedokle skočio u krater Etne kako bi dokazao da je bog. Erupcija vulkana je kasnije izbacila jednu njegovu sandalu. Zenon elejac, još jedan filozof, po jednoj verziji, odgrizao je sebi jezik i ispljunuo ga na ljude koji su ga primoravali da oda svoje drugove, učesnike u zaveri, a zatim bio ubijen, po drugoj verziji, sam se bacio na njihov mač da ne bi odao prijatelje.
Juda se obesio pošto je izdao Hrista.
Seneka, pod pritiskom Neronovih vojnika, dostojanstveno preseca žile i pije otrov, dok istovremeno nešto diktira pisaru. ''Ko se boji smrti, ništa nikada neće uraditi, od onog što bi bilo vredno živog čoveka''.
Stoici su smatrali da tamo gde se ne može živeti dostojanstveno, treba se ubiti. Samo oni dostojanstvo nisu povezivali sa ličnim bogatstvom, već sa čašću i odgovornim životom. Tamo gde drugi ljudi ne dozvoljavaju da se živi potpuno, iz života treba da se ''izađe, ali samo onako, kao da ti se ništa loše ne dešava''.
Ajant iz Homerove ''Ilijade'' je jedan od prvih književnih junaka koji je izvršio samoubistvo jer Ahilejevo oružje, nakon njegove pogibije, nije dodeljeno njemu, već Odiseju.
Bilo je i književno inspirisanih samoubistava. Neke od čitalaca koji su se poistovećivali sa junacima romana, tzv. empirijske čitaoce, na samoubistvo je podstakla sudbina Vertera, lika iz Geteovog romana, koji se ubija zbog neostvarene, neuzvraćene ljubavi. Maksim Gorki je govorio da dela Dostojevskog podstiču epidemiju samoubistava u Rusiji. Samoubistvo ruskog pesnika Jesenjina izazvalo je talas samoubistava među tadašnjom omladinom. Neki od njih su se čak ubijali na njegovom grobu. Jesenjin je svojom krvlju ispisao stihove: ``Umreti nije ništa novo. Al' ni živeti nije baš najnovije''. Majakovski mu je odgovorio stihovima: ''U životu ovom umreti nije teško. Mnogo teže je stvarati'' – ali se ipak ubio pet meseci kasnije. Njegovi protivnici su ga čak pozivali na samoubistvo rečima: ''Kad ćete se vi, Majakovski, pobogu, ubiti, kao što su to uradili svi veliki pesnici''. Marina Cvetajeva je 1941. godine izvršila samoubistvo jer je ''odbila da živi tamo gde su bog i čovek zaćutali''. Izmučen bolešću, Ernest Hemingvej se ubio sačmaricom. Smrt je nazivao ''još jednom kurvom''. Čezare Paveze, italijanski književnik, ubio se uz poruku ''Nemojte od toga praviti veliku priču''. Napisao je zbirku pesama ''Doći će smrt i imaće tvoje oči''.
Sapfa, grčka pesnikinja, bacila se sa Leukidske stene u more (zaborava) kada ju je ljubljeni mladić napustio. ''Samo smrt je jedina čežnja moja: videti sebe kako počivam u nežnim lotosovim vencima''.
U Indiji su se ponekad udovice svojevoljno spaljivale na pogrebnoj lomači preminulog muža. Ritual se nazivao ''sati'' i tokom prošlog veka je zabranjen.
Tomislav Nikolić javno savetuje Ratku Mladiću da se ubije da ne bi bio izručen Hagu. Predsednik njegove stranke je u Hag otišao dobrovoljno. Vlajko Stojiljković, bivši srpski ministar policije, ubio se ispred savezne skupštine pet minuta nakon izglasavanja Zakona o saradnji sa haškim sudom; bio je na spisku za izručenje. Milan Babić, bivši predsednik Republike Srpske, ubio se u ćeliji Haškog tribunala.
Za vreme izvođenja numere ''Child in time'' grupe Deep Purple u Japanu, mlada devojka pucala je sebi u glavu. Pucanj je ostao zabeležen na gramofonskoj ploči. Kurt Kobejn, pevač grupe Nirvana, sačmarom je sebi razneo glavu.
Gi Debor, osnivač Letrističke a zatim Situacionističke internacionale, autor ''Društva spektakla'', ispalio je sebi metak u srce 1994. godine. ''Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu''.
***
Samoubistvo otpuštenog radnika za vreme tranzicije odlikuje se najpre beznadežnošću. Nema tu ni traga nade u blagostanje nakon smrti – nade prisutne kod samoubica sa nekim drugim motivima. Njihov život žrtvovan je u ime blagodeti koju treba da donese tranzicija. Njihovo godinama sigurno radno mesto tranzicija u kapitalizam proglašava nefunkcionalnim viškom.
Tranzicija je usmerena na budućnost; danas treba trpeti da bi u budućnosti živeli bolje.
Sličnom retorikom se koristio i državni socijalizam. Pre idealnog društva i ostvarenja komunizma mora postojati diktatura proletarijata, što je u stvarnosti značilo diktaturu male grupe partijskih lidera. Takva diktatura proletarijata se protegla unedogled, a pravo komunističko društvo nikad se nije ostvarilo. Diktaturi proletarijata omogućeno je vremenski nedogledno opstajanje, a na ono idealno društvo koje je proletarijat na vlasti trebao da kreira, niko nije pomišlja; već sama diktatura predstavljala se kao ono čemu se težilo.
Oba sistema su manipulisala ljudskom nadom. Narod biva učen da očekuje da živi po normama zapadnjačkih TV spektakala, da veruje u potrošnju i posedovanje kao smisao života, u izgrađivanje karijere i žrtvovanje za nju. Nesrazmernost između stvarnosti i predstave idealnog života dovodi do sloma. Kako uvideti bolje strane života, rada, prirode, ako ne posedujemo auto, luksuzno opremljen stan i da ne navodim dalje. Uče nas da treba da robujemo i služimo zarad toga. Ratnim zločincima ne treba da se sudi zato što su ubijali civile, već treba da ih izručujemo zarad naše budućnosti, našeg boljeg života. A šta ako od tako zamišljene budućnosti ne bude ništa?
Ekonomisti u službi tranzicije, promoteri neoliberalne ideologije, ta ljudska mizerija, povezivanje tranzicije sa epidemijom samoubistava među otpuštenim radnicima i epidemijom nekih psihičkih bolesti među ostalim građanima, smatraju propagandom za zaustavljanje tranzicije i, prema njima, o tome treba ćutati.
Istraživanja Emila Dirkema su pokazala da samoubistvo ima manje psihološke, a više sociološke razloge. Prema Dirkemu, uzrok samoubistva treba najčešće tražiti u nemogućnosti ljudi da se prilagode društvenom poretku. Samoubistvo je posledica izbacivanja iz životnog koloseka koje dolazi spolja. Današnje pozivanje na genetiku ili, još gore, na prve tri godine života u kojima se odlučuje kakav će ko karakter steći i kako će reagovati na određenu situaciju, pri objašnjavanju samoubistva služi pre zabašurivanju odgovornosti društva. Slom je uvek reakcija na okolnosti - nije determinisan bilo čijim karakternim odlikama, koje su i same dobrim delom oblikovane društvenim okolnostima. Društvo ne može skinuti sa sebe odgovornost zbog pojave bilo kojeg samoubice.
***
Raspad Sovjetskog Saveza i istočnoevropskih režima početkom devedesetih je bio širom sveta pozdravljen kao trijumf ''slobodnog tržišta''. Ukidanje državnog vlasništva, kako se tvrdilo, trebalo je da pruži praktičnu demonstraciju istorijske superiornosti kapitalizma i dokaz da je kapitalizam jedina moguća forma ekonomske i društvene organizacije.
Tranzicija je termin koji implicira stanje i proces dostizanja društvene situacije u kojoj privatizacija i ''slobodno tržište'' dovode do povećanja proizvodnje i životnog standarda. Upravo taj termin manipulisanja nadom ljudi skriva ono što se zaista dešava.
Pogubne posledice tranzicije i ponovnog uspostavljanja kapitalizma u istočnoj Evropi najpre je podrobno dokumentovao ekonomski izveštaj Ujedinjenih Nacija objavljen 1999. godine (u Tajmsu je štampan izvod ovog izveštaja 25. avgusta 1999. godine). Brojke iznete u izveštaju su zastrašujuće indikativne.
Prema rečima samog izveštaja: ''Tranzicija u većini zemalja bivšeg Sovjetskog bloka u centralnoj i istočnoj Evropi i ZND (Zajednici nezavisnih država) je eufemizam za Veliku Depresiju koja se odigrava u stvarnosti. Stepen opadanja proizvodnje i rast inflacije su bez presedana u istoriji. Posledice za ljudsku bezbednost su razorne. Prema umerenim procenama, preko 100 miliona ljudi je gurnuto u siromaštvo a još mnogo veći broj ljudi je blizu pada u siromaštvo''.
Ekonomska proizvodnja se više od upola smanjila, a procenat siromaštva osam puta povećao. Povećao se broj samoubistava i broj obolelih od alkoholizma. Povratile su se ranije potisnute bolesti kao npr. tuberkuloza i ubrzano raširile nove kao što je SIDA. Izmešteno je milion ljudi i porasla je neuhranjenost među decom, a sve to je spregnuto sa obogaćivanjem male manjine i preuzimanjem čitavih sektora državnog aparata od strane kriminalnih udruženja .
Povratak ''slobodnom tržištu'' je trebalo da popravi ekonomsku produktivnost i ubrza ekonomski rast. Ali je imao potpuno suprotan efekt jer su ''opale investicije, proizvodnja i prihodi su se oštro smanjili a postotak privrednog rasta postao negativan.''
Strmoglavi pad prihoda je bio propraćen ''naročitim porastom nejednake raspodele prihoda''. ''Tokom tranzicionog perioda razlike u prihodima su veoma oscilirale i u mnogim zemljama stepen nejednakosti...sada dostiže stepen koji postoji u najpolarizovanoj zemlji u razvoju. Ovo je primetno u najvećoj zemlji, Ruskoj federaciji, gde je nejednakost sada uporediva sa nejednakošću koja vlada u nekim latinoameričkim zemljama''.
Privatizacija je ''stvorila malu i bogatu kapitalističku klasu i veoma polarizovano društvo''
''Kombinacija pada prosečne zarade i porasta društvene nejednakosti je rezultirala u znatnom porastu siromaštva. Prema merilu siromaštva od 4 dolara na dan, UNDP (Program Ujedinjenih nacija za razvoj) procenjuje da je siromaštvo istočne Evrope i ZND zemalja porastao sa 4 posto stanovištva u 1988. godini na 32 posto u 1994, ili sa 13.6 miliona na 119.2 miliona. Drugim rečima, pre tranzicije u tržišnu ekonomiju, masovno siromaštvo je bilo nepoznato: svi radno sposobni ljudi su imali posao i, prema tome, izvor izdržavanja. Razrađen sistem socijalne službe je osiguravao da stariji, bolesni i hendikepirani budu zaštićeni od oskudice. Međutim, tokom tranzicije sistem socijalne zaštite je postao mnogo slabiji, nezaposlenost se povećala a plate su se smanjile. Neizbežna posledica je bila pojava široko raširenog siromaštva i bede''.
Izveštaj dalje govori o velikom porastu slabe uhranjenosti. U Rusiji su se neizlečive posledice izazvane manjkom proteina u ranom detinjstvu povećale sa 9.4 procenata u 1992. godini na 15,2 procenata u 1994. Broj žena koje pate od anemije po okončanju trudnoće se skoro utrostručio. U Uzbekistanu 59 posto predškolske dece je patilo od anemije, 75 posto beba, 65 posto svih žena između 15 i 50 godina starosti''. Čak i u Poljskoj, pored Slovenije jedinoj zemlji koja je doživela porast bruto nacionalne proizvodnje, 60 posto dece pati od nekog oblika pothranjenosti, a 10 posto su stalno neuhranjena.
Posledica uvođenja tržišne ekonomije je porast stope smrtnosti, najviše među ljudima srednjih godina, ali je porast doživeo i mortalitet tinejdžera.
''Tranzicija je nametnula teško breme ljudima ovog regiona, ne samo u smislu porasta bolesti, povećane smrtnosti i skraćenja prosečnog životnog veka već takođe u smislu društvenog rasula, koje se ogleda u porastu konzumacije alkohola, iznenadnom porastu zavisnosti od droga i porastu stope samoubistva''.
Kao razloge za porast samoubistava izveštaj navodi one razloge koji izviru iz široko raširene nesigurnosti: gubitak prihoda, povećanje ekonomske nesigurnosti, posebno u periodu inflacije, povišena nezaposlenost i smanjena kupovna moć iznosa penzije. Ukratko, kako stoji u izveštaju Ujedinjenih nacija, ''tranzicija u tržišnu ekonomiju je bukvalno bila smrtonosna za veliki deo ljudi''.
Čak i u zemljama koje su prema mišljenju autora izveštaja izgradile relativno ''dinamične i efikasne'' kapitalističke ekonomije, kao što su Češka, Mađarska i Baltičke države, javlja se ''opadanje stope nataliteta, visoka stopa samoubistava, rastuća nezaposlenost i raširene praznine u zarađivanju''.
Sumirajući ''cenu tranzicije'' izveštaj Ujedinjenih nacija beleži :''Zapošljenje i prihodi više nisu sigurni. Stari sistem garantovanog zapošljenja je nestao, bez nade da će se povratiti. Za mnoge ljude oskudno zarađivanje je postao način života koji će opstati u doglednoj budućnosti. Mesto prebivališta ljudi takođe više nije stalno, odigravaju se masovne migracije unutar zemalja u tranziciji, među njima, i ka zemljama izvan regiona. Regionalni konflikti i tenzije su takođe povećale broj razmeštenih osoba i izbeglica. Došlo je do tragičnog poremećaja u ljudskoj bezbednosti sa obzirom na pristup socijalnim službama i socijalnoj zaštiti. Više ne postoji bilo kakvo obezbeđeno pravo na pristojno obrazovanje, zdrav život ili adekvatnu ishranu. Sa porastom stope mortaliteta i novim potencijalno rušilačkim epidemijama na horizontu, sam život postaje sve rizičniji''.
***
Zahvaljujući dugotrajnoj kontaminaciji spektaklom naša se svest popela do tog stupnja degenerisanosti da sadašnji poredak uzimamo ne kao nešto društveno konstruisano, proizvoljno, što može biti i ovako i onako, već kao nešto bogom dano, kao nešto prirodno, neminovno, nepromenljivo. Sistem ne staje na tome da pojedinca dovede do apatičnog bespogovornog učešća u sistemu hijerarhije i eksploatacije, već ga, uvođenjem u proces obrazovanja, uči ,,gvozdenim zakonima'' društvenog funkcionisanja, koji, pored toga što su predstavljeni kao neprikosnoveni i neupitni, u sebi sadrže prikrivenu apologiju dominantnog političkog kursa zarad očuvanja statusa quo.
Više se ne radi o eksploataciji čoveka od strane čoveka, sam je sistem postao takav da je eksploatacija imanentna njegovoj strukturi; ljudi mogu biti samo njegove apologete, ali ga ne mogu kontrolisati. Sistem se otrgao kontroli i sam je postao instanca kontrolisanja. Naravno, ovaj zaključak ima izuzetaka, jer se sistemom može upravljati, ali samo na način koji neće moći da izmeni njegovo ustrojstvo. Promena sveta nije moguća iznutra, iz sistema.
Ljudi kojima je data prividna moć kontrole i koji se nalaze na vrhu hijerarhije, nemaju moć neophodnu za izmenu sistema. Oni su deo hijerarhije, ali ne kao njen aktivni činilac, već kao simptom hijerarhije, nešto u čemu se ona odražava; preciznije, sam poredak zahteva ljude koji će biti na višim stupnjevima hijerarhije kao i one koji će biti na nižim. Borba među njima za privilegovanije položaje unutar hijerarhije zahtev je samog ustrojstva sistema; ali privilegovaniji položaji ne omogućavaju kontrolu nad njim .
Revolucija je jedno karnevalsko poigravanje sa hijerarhijom. I ona mora biti efikasna na svakom društvenom nivou, počev od institucija obrazovanja, preko ostalih sektora u okviru podele rada i društvenih uloga, pa do samog vrha centra moći. Niži društveni segmenti najčešće samo reprodukuju poredak imanentan vrhu piramide. Udar na svaki niži, potčinjeni stupanj vladajućeg uređenja je udar na samo uređenje, ili makar u sebi sadrži potencijal za takav krajnji udar. Ukoliko potčinjavanje učinimo sramnim u osnovnoj školi, ono će postati sramno i u celokupnosti odnosa u kojima živimo.
