Predstava pakla, mesta gde duše grešnika ispaštaju večnu kaznu, nije nastala, kako se najčešće misli, da bi crkva, zastrašujući uobrazilju večnim mukama, naterala pojedinca na pokornost. Tu funkciju je zamisao pakla dobila tek kroz određeno vreme, kada je institucionalizovana. U početku se radilo o jednostavnoj nadi onih koji su pretrpeli nepravdu da će oni koji su od zemlje napravili pakao biti kažnjeni na onom svetu. Jedno od suštinskih pitanja Starog zaveta je zašto nepravednici za svoja zlodela ne bivaju kažnjeni za vreme života dok pravednici u životu trpe brojne nedaće. To pitanje je opterećivalo egzistenciju pojedinca i došlo se do, za neke utešnog, religioznog odgovora da kazna za nepravdu i nagrada za pravdu nastupaju tek posle smrti.

Pojam psihičkog zdravlja, kao norme koju pojedinac strukturom svoje ličnosti mora da ispuni da ne bi bio okarakterisan kao psihički bolestan, često je dovođen u pitanje. Smatra se, najčešće s pravom, da se koristi radi odstranjivanja nepoželjnih pojedinaca iz društva, onih koji se ne mogu ili ne žele prilagoditi društvenom sistemu. Takvi pojedinci zbog svoje drugačijosti bivaju odvođeni u posebne ustanove na lečenje (``lečenje’’) a do pre nekoliko vekova čak su odvođeni i u zatvore.

Psihologija često želi da definiše pojam psihičkog zdravlja kao ono stanje koje pojedincu omogućava da dobro funkcioniše u sistemu, kakav god da je sistem. Prema tome, onaj ko je bez ikakvog problema, bez ikakve neuroze, sprovodio naredbu o egzekuciji zarobljenika u nacističkim logorima, ko je tu naredbu i ono što je radio mogao da racionalizuje, da sublimiše, i da iz svega toga izađe bez ikakvih konflikata u svesti, bio bi psihički zdrav. U ovom tekstu, nasuprot tome, pokušaćemo da pojam psihičke bolesti definišemo u malo drugačijem značenju – kao ustrojstvo ličnosti koje pojedinca navodi na kršenje načela pravde, kako na socijalnom, tako i na ličnom nivou.

Ne bih da se preterano osvrćem na one koji bi tvrdili da je reč pravda označitelj čije je označeno nešto apstraktno i nejasno. Takvi ljudi u svom pogrešno shvaćenom relativizmu najčešće ne pokazuju previše hrabrosti – čim shvate da im je takva relativizacija oduzela svaki oslonac i sigurnost u svetu, najčešće posežu za prihvatanjem institucija koje se navodno zalažu za održavanje reda i mira – za policijom, državom, vojskom. Ljudi u mladosti najčešće su skloni da prihvate u izvesnoj meri relativizaciju etičkih vrednosti – kasniji konformizam i konzervatizam u srednjem dobu života, tzv. zombi efekat, samo je posledica prethodne nepromišljenosti. U suštini, pojedinac je psihički zdrav u onoj meri u kojoj je u njemu razvijeno osećanje za pravdu.

Današnja relativizacija vrednosti simptom je današnjeg bolesnog društva i nije posledica neke navodne emancipacije i prosvetiteljskog oslobađanja od nametnutih normi, već je obična posledica manipulacije – sistem oblikuje svoje podanike prema šablonu koji najviše doprinosi njegovom funkcionisanju i opstanku. Umesto emancipacije morala imamo današnju prostituciju morala. Prostitucija je nešto što se proteže kroz sve institucije sistema – nešto na čemu one počivaju. Tako imamo korumpirano sudstvo, policiju i vojsku mirovnih misija kao najčešće korisnike usluga koje počivaju na seks trafikingu a navodno bi trebalo da se protiv njega bore, profesore koji se ne zalažu za besplatno obrazovanje studenata a sami su se besplatno školovali, itd. – dakle, vidimo da je društveno tolerisana prostitucija sveprisutna; ulične prostitutke, potpuno lišene licemerstva, zaista najmanje treba osuđivati, ili, još bolje, uopšte ih ne treba osuđivati. Prostituke sistema su već nešto drugo...

Moral o kojem mi govorimo ne daje a priori definisane norme i principe moralnog ponašanja. Svaka situacija u svojoj konkretnosti zahteva određeno konkretno reagovanje. U određivanju pravednog reagovanja na okolnosti učestvuje čitavo psihofizičko stanje pojedinca. Moral je uvek doneta odluka, izbor u kojem nam pomaže razvijenost našeg osećanja za pravdu. Nije etički problem u tome da li je ubistvo moralno ili ne, već se uvek pitamo oko konkretnih stvari kao npr. da li je nemoralno ubiti Hitlera ili ga ostaviti u životu. U takvim situacijama moral zasnovan na unapred definisanim pravilima od male je pomoći – ukoliko se u navedenom primeru rukovodimo prema zapovesti Ne ubij – postajemo saučesnici u svim ubistvima koje je takva osoba počinila ili planira da počini, iako mi sami nismo nikoga neposredno ubili, iako su naše ruke prividno čiste. Sartr je tvrdio da nas pasivno mirenje sa zlodelima sistema, dovodi u isti red sa dželatima.

U svetu u kojem je unapred definisan moral izgubio svoje važenje, najpre se pokušalo sa legitimacionim mitovima – Bog ne postoji, tvrdilo se, ali da bi opstao svetovni moral, društvo i uređeni poredak, moramo da određene vrednosti ozbiljno prihvatimo i smatramo a priori postojećim. Neko vreme je to možda i funkcionisalo a onda je sistem počeo da manipuliše takvim stanjem vodeći ljude ka sve većem konformizmu – umesto da pojedinac osuđen na slobodu proživljava teskobu svake situacije u kojoj je prinuđen da donese odluku, sistem mu je ponudio jednu olakšavajuću okolnost – ne moraš da odlučuješ, već samo sledi naša uputstva; danas ćemo ti reći da radiš ovako, sutra već onako. U globalizovanom svetu koji svaku svest, gde god ona egzistirala, svodi na provincijalnu svest kojoj je uvek poznato šta drugi rade ili kojoj je makar data lažna slika odluka koju donose drugi pojedinci i čija je svrha da sve druge ubedi da se tako treba ponašati, cena lagodnosti je gubitak slobode. Pojedinac postaje marioneta u rukama sistema. Umesto jednog a priori morala, dat nam je obrazac reagovanja za svaku situaciju a da bi to lakše funkcionisalo potencijalnu raznovrsnost situacija treba redukovati na što siromašniju stvarnost. To potiskivanje teskobe koju u nama stvara osuđenost na donošenje odluka sistem ne čini da bi nam ulepšao život, što se najčešće tvrdi, već zato što je takvim pojedincima najlakše manipulisati, najlakše ih je privući određenoj ideologiji, npr. današnjoj ideologiji sveopšte prostitucije. Naravno, to što sistem vuče konce ne skida potpuno odgovornost sa pojedinca, jer, kako je Sartr govorio, čovekom se može manipulisati samo dok on dozvoljava da se to radi.

Neka bazdi hiljadu kaljuga

Pojedinac koji pred očima čitavog života posmatra ili trpi nepravdu, koja je na ovom svetu prisutna u izobilju, najčešće bira između dve opcije kako da se prema tome postavi – da radi ono što i drugi rade (konformizam) ili da radi ono što drugi žele da on radi (totalitarizam). U prvom slučaju, on želi da stekne dovoljno moći u društvu kako bi mu bilo omogućeno da bude na onoj strani koja krši načela pravde a ne na strani onih koji trpe nepravdu. U drugom slučaju, on je pasivna žrtva totalitarizma i na kolenima se nada da će tlačitelj biti milosrdan. Ova pervertirana, psihički bolesna reagovanja protežu se kroz čitavu sferu života – od politike pa do najsitnijih svakodnevnih trenutaka života.

Srećom istorija nam pruža neke primere alternativnog načina egzistencije – svi oni se mogu svesti na osnovni obrazac: pojedinac svesno odbija da bude deo onih koji čine nepravdu i pridružuje se onima koji je trpe – bilo iz solidarnosti, bilo da bi potlačene organizovao za borbu. Odriče se svog potencijalnog društvenog statusa i pripadnosti višoj klasi i sa prezirom gleda na institucije koje su bogati stvorili da bi pod kontrolom držali siromašne.

Današnji sistem je egoizam učinio društveno poželjnim – konkurencija među pojedincima potiskuje solidarnost i sistem nas uči da je ljudska priroda takva. Moramo im uzvratiti prezirom kako bi stvorili atmosferu koja propovednike egoističkog konzumerizma odbacuje u izolovanost i usamljenost. Stid je već revolucija, pisao je Marks. Ne premišljate se oko njihove osude, ali dobro razmislite ko je zaslužuje.

Propovednici pogrešno shvaćenog diverziteta govore nam da ne mozemo mi nametati kakva ljudska priroda treba da bude, da ne možemo mi da određujemo potrebe svakom pojedincu. Samo ne radi se o tome – greška nije naša, jer mi ljudsku prirodu ne shvatamo kao nešto unapred definisano, čovek je, smatramo, ono što od sebe napravi, samim tim on ne može sa sebe skinuti odgovornost. Kada oni govore o diverzitetu to je kao da kažu: Neka bazdi hiljadu kaljuga. Cvetanje hiljadu cvetova je već nešto drugo.

Osiromašenje stvarnosti

Kada govorimo o osiromašenju stvarnosti i njenom svođenju na slike kojima se, najčešće putem medija, kontaminira naše nesvesno, na slike koje su primamljiva iluzija koja zahteva izvesnu religioznu posvećenost, dolazimo do problema druge vrste. Nesrazmera između realnosti, koju zavedeni pojedinac najčešće želi da negira i odbaci, i slika koje manipulišu našim nagonima, željama i potrebama, dovodi do brojnih psihičkih problema u čijoj je osnovi pomankanje onoga što je Viktor Frankl, osnivač logoterapije (’’terapije smislom’’), podvrste psihologije koja odbacuje njen redukovani mehanicizam, nazvao voljom za smislom, ili što mi u našem slučaju nazivamo frustracijom osećanja za pravdu, jer i kad su se ljudi pitali zbog čega na svetu nema pravde, kao u navedenom primeru kada su stvorili predstavu pakla, oni su se ustvari pitali u čemu je smisao postojanja ako nema pravde na ovom, a možda ni na onom svetu.

Najveće siromaštvo današnjeg sveta je upravo iluzija obilja koju sistem pokušava da stvori kod svojih podanika. Depresija, za koju se tvrdi da je trenutno najraširenija psihička bolest, u stvari je prirodna psihička reakcija na bolest sistema u kojem je pojedinac prisiljen da egzistira, i dosta je povezana sa svešću o iluzornosti naših života, sa svešću da nas život unutar sistema, kao stalna težnja da se prilagodimo zahtevima sistema po bilo koju cenu, odvodi što dalje od nas samih i od svake smislene povezanosti sa drugim bićima. Depresija je bolna reakcija ali i izvor rešenja – reakcija je na nezdrav pokušaj da se uporno prilagodimo sistemu, bez ikakve težnje da ga izmenimo, bilo na globalnom, bilo na mikro planu u našim životima, a izvor rešenja je jer nas ona, kao simptom da nešto ozbiljno nije u redu sa našim životima, navodi da potražimo alternative ispraznom načinu života koji nam je nametnuo sistem, ona nas gura u prihvatanje odgovornosti za naše živote, u teskobu situacije gde sami donosimo odluke i snosimo njihove posledice, u srž i suštinu slobode. Kada preuzmemo kontrolu nad našim životima, sistem koji želi zarad svojih ciljeva da od nas načini bezvoljne marionete, da umesto nas preuzme odgvornost za naše odluke, da nas anestetizira i učini pasivnim žrtvama, postaće suvišan i nećemo više tražiti da svest o surovoj realnosti potiskujemo njihovim iluzijama raja koji nam je navodno na dohvat ruke samo ako prihvatimo njihov moral prostitucije.

Milenko Srećković:

Doći će smrt i imaće tvoje oči , FreedomFight br. 13

Oslobađanje želje: Fight Club i Američka lepota , FreedomFight br. 11

Ostvarenje Tokvilovih predviđanja , FreedomFight br. 4

Neodoljiva sila farenhajta 9/11 , FreedomFight br.2