DVE GODINE NA ULICAMA: KRETANJE KROZ SIMBOLE

Prvo izdanje knjige Ne logo okončava se slikom aktivista koji prigušenim glasovima govore o svom planu da izgrade globalni anikorporacijski pokret. No kad je knjiga bila u štampi, dogodilo se nešto što je izmenilo sve: 30.novembra 1999.ulice Sijetla eksplodirale su od protesta protiv Svetske trgovinske organizacije. Onaj prigušeni šapat preko noći se pretvorio u poklič, poklič koji je odjeknuo širom sveta. Pokret više nije bio tajna, govorkanje, nagoveštaj. Bio je činjenica.

Sijetl je političkim kampanjama opisanim u ovoj knjizi dao mnogo istaknutije mesto u političkom govoru. Uporedo sa širenjem masovnih demonstracija u Vašingtonu D.C., Nju Delhiju, Melburnu, Đenovi, Buenos Ajresu i drugde, u štampi su se rasplamsale raspre o nasilju policije i demonstranata, kao i o tome koje alternative postoje – ako uopšte postoje – za ono što su Francuzi nazvali ,,divljim kapitalizmom'' (capitalisme sauvage). I sporna pitanja zbog kojih se protestovalo promenila su se. Takoreći smesta, aktivisti studentskog uzrasta koji su otpočeli proteste zabrinuti neetičkim ponašanjem jedne jedine korporacije počeli su da postavljaju pitanja o logici samog kapitalizma i o delotvornosti ekonomije velikih korporacija. Crkvene grupe koje su ranije samo tražile da se Trećem svetu ,,oprosti'' dug, sad su počele da govore o neuspehu ,,neoliberalnog ekonomskog modela'' po kom kapital mora biti oslobođen svih stega kako bi se olakšao budući razvoj. Umesto reforme, mnogi su zahtevali neposredno ukidanje Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. A reklamoborci se više nisu zadovoljavali sabotiranjem pojedinačnih bilborda nego su užurbano stvarali nove i uzbudljive mreže participatornih medija poput Centra nezavisnih medija, koji sad postoje u desetinama geadova širom sveta.

U međuvremenu, institucije koje su bile glavni nametači i branioci globalnih neoliberalnih politika i same su doživele preobražaje. Svetska banka, MMF i Svetski ekonomski forum prestali su da poriču da njihov model globalizacije ne uspeva da urodi obećanim plodovima, i počeli su da se bave – bar u javnim izjavama – paradoksima dužničkog ropstva, pandemije AIDS-a, i milijardama izostavljenim sa globalnog tržišta.

Postalo mi je jasno da ću morati da ažuriram knjigu Ne logo. Problem je bio u tome što uprkos svim tim promenama – ili,tačnije, baš zbog njih – nikad nisam sasvim ni mogla da izbegnem ažuriranje. Kao i mnogo drugih aktivista i teoretičara u ovoj oblasti, tako sam i ja, još otkako je Sijetl izbio na svetsku pozornicu, bila poneta nezaustavljivim početnim zamahom bitaka protiv globalizacije: tad se previše pričalo, raspravljalo, organizovalo i putovalo. Drugim rečima, mi smo radili ono što pokreti i treba da rade – kretali smo se. Često tako brzo da se činilo da je nemoguće održati korak sa poslednjim obrtima i preokretima, da i ne govorimo o zastajanju i razmišljanju o tome kuda nas vodi sve to komešanje.

Tek posle napada 11.septembra taj kontekst je, bar u Severnoj Americi, počeo da se menja. Odjednom se učinilo da svi govore o jazu između bogatih i siromašnih u svetu, i o odsustvu demokratije u mnogim delovima sveta. Ali, premda je javnost u Severnoj Americi bila i te kako svesna promašaja globalne ekonomije – promašaja prećutkivanih u štampi koja je prednost davala euforiji doba blagostanja – odjednom je postalo mnogo teže svest o tome pretvoriti u političku akciju. Umesto da prinuđuje vlade da jasno izmene pogrešne taktike, uplašeno stanovništvo davalo je svojim političarima odrešene ruke i slobodu da teraju kao i dosad: da i dalje smanjuju poreze velikim korporacijama, sklapaju nove trgovačke nagodbe, sprovode nove planove privatizacije. U takvoj klimi, upustiti se u bilo kakvo neslaganje žigosano je kao nepatriotsko.

Bilo je i drugih izazova sa kojima se se posle 11. septembra suočili severnoamerički aktivisti. Kao što sam tvrdila u ovoj knjizi, aktivisti su sredinom devedesetih počeli da za metu uzimaju korporacije kao reakciju na činjenicu da je velik deo onoga što je danas moćno zapravo virtualan: tokovi novca, cene akcija, intelektualna svojina, brendovi i zakučasti trgovački sporazumi. Zbog njihovog vezivanja za simbole, bio posredi čuveni brend kao Nike, ili važan sastanak svetskih lidera, nešto neopipljivo postajalo je privremeno stvarno, a ogromnost globalnog tržišta nešto je više po ljudskoj meri. Preovlađujuća ikonografija toga pokreta – znaci podvrgnuti kulturalnoj sabotaži, stilizovanje putem gerilskog ratovanja, izbor brendova političkih meta – izgledalo je sasvim drugačije posle užasa 11. septembra. Danas, kampanje koje počivaju čak i na mirnim subverzijama moćnih kapitalističkih simbola zatiču se u sasvim izmenjenom semiotskom predelu.

To mi je sinulo nedavno, dok sam gledala izložbu slajdova koju sam priredila naposredno pre napada. Tema izložbe je kako korporativno tržište sve više apsorbije antikorporacijske likovne predstave. Na jednom slajdu vidi se grupa aktivista kako za vreme protesta u Sijetlu sprejom boji izlog jedne Gapove radnje. Na sledećem se vidi novi Gapov izlog na kom je već naslikan grafit – reč ,,Nezavisnost'' bila je ispisana crnim sprejom. A naredni slajd pokazuje jedan kadar iz igre Vanredno stanje za Sony PlayStation, na kom anarhisti ekscentričnih frizura bacaju kamenje na sablasne policajce koji štite izmišljenu Američku trgovinsku organizaciju. Kad sam prvi put ugledala te slike jednu pored druge, zapanjila sam se zbog brzine kojom korporacije prisajedinjuju proteste protiv sebe. Ali, gledajući te slike posle 11.septembra, one su smesta pale u zasenak, teroristički napadi su ih oduvali kao automobilčiće-igračke i figurice u nekoj filmskoj scenografiji.

Te ško da je moglo biti drugačije. Napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon bili su dela stvarnog i jezivog terora, ali bili su i dela simboličkog ratovanja, i smesta shvaćena kao takva. Kao što su primetili mnogi komentatori, kule nisu bile samo visoke zgrade; bile su ,,simboli američkog kapitalizma''. Moglo se i predvideti da će mnogi politički protivnici antikorporacijskog stava početi da upotrebljavaju simboliku napada da bi ustvrdili kako ta teroristička dela predstavljaju krajnji izraz ideja koje su zastupali demonstranti. Neki su ustvrdili da su napadi samo dalji kraj na kontinuumu antiameričkog i antikorporacijskog nasilja: najpre prozori Starbucka u Sijetlu, potom Svetski trgovinski centar.

Drugi su otišli još dalje, i ustvrdili da su taktike slobodnog tržišta ekonomski front rata protiv terorizma. Podržavanje ,,slobodne trgovine'' iznova je brendirano, poput kupovanja i bejzbola, kao patriotska dužnost. Trgovinski predstavnik Sjedinjenih Država Robert Zolik objasnio je da trgovina ,,promoviše vrednosti koje se nalaze u središtu te produžene borbe'', te je Sjedinjenim Američkim Državama, veli on, potrebna nova kampanja kojom bi se ,,teror pobedio trgovinom''. U jednom članku u New York Times Magazineu Majkl Luis izvodi slično stapanje borbe za slobodu i slobodne trgovine kad objašnjava da su poslovni ljudi i trgovinski predstavnici koji su poginuli bili odabrani kao mete ,,ne samo kao simboli, nego i kao praktičari slobode… Oni vredno, mada nenamerno, rade da oslobode druge stega. Ovo ih takoreći unapred čini duhovnim antitezama verskih fundamentalista čije delovanje počiva na poricanju lične slobode u ime neke navodno više sile.''

Povučene su nove borbene linije, odsečne: kritikovati vladu SAD znači biti na strani terorista, isprečiti se na putu tržišne globalizacije znači podsticati zlobne ciljeve terorista.

U ovoj logici postoji, jasno, upadljiv problem: ideju da tržište samo može da pruži rešenja za sve naše društvene probleme iz osnove je diskreditovalo upravo iskustvo 11.septembra. Od privatizovanih pripadnika aerodromskog obezbeđenja koji su propustili da otkriju oružje otmičara, do privatnih dobrotvornih organizacija koje brljaju s rasspodelom pomoći žrtvama, do finansijske pomoći zemljama u teškoćama koju pružaju korporacije a koja ne uspeva da podstakne ekonomiju, tržišne taktike ne doprinose pobedi u ratu protiv terorizma. Postoji finansijska odgovornost. I zato, iako je kritikovanje političara možda privremeno u nemilosti, ulični slogan ,,Ljudi ispred profita'' iz protesta protiv globalizacije posle napada postao je, za mnoge ljude u SAD, po sebi očigledna istina koju oni osećaju na sopstvenoj koži.

Nadramatičnija manifestacija ove promene je promenljiv odnos američke javnosti prema javnom sektoru. Mnoge institucije i službe koje nisu dobijale dovoljno sredstava, koje su u minule dve decenije bile klevetane, deregulisane i privatizovane – aerodromi, pošte bolnice, sistemi masovnog prevoza, inspekcijske službe koje kontrolišu vodu i hranu – bile su primorane da posle napada iziđu na sredinu pozornice, a nisu bile spremne za taj krupni plan. Amerikanci su brzo otkrili šta znači imati tako preopterećen javni zdravstveni sitem da on ne može da se ponese ni sa sezonom gripa, o izbijanju antraksa da i ne govorimo. Usledila je teška nestašica lekova, a privatne laboratorije nisu uspele da proizvedu dovoljno vakcina protiv antraksa ni za američke vojnike, da i ne pominjemo civile. Uprkos celoj deceniji preklinjanja da se izvorišta vode SAD zaštite od bioterorističkog napada, preopterećena Agencija za ekološku zaštitu SAD učinila je sramotno malo. Za snabdevanje hranom ispostavilo se da je još ranjivije, jer inspektori uspevaju da provere otprilike jedan odsto uvezene hrane – što teško da je neka zaštita od ,,agroterorizma'' kog se ljudi sve više pribojavaju. A najbolnije od svega je to što su vatrogasci koji su pohitali da spasavaju živote zarobljenih trgovaca i drugih zaposlenih u kulama pokazali su da i posle svega i dalje postoji potreba za javnim sektorom. Stoga nam se čini prikladnim što majice i kape koje se najbolje prodaju na njujorškim ulicama više nisu one sa švercovanim znacima Nike i Prada, nego s logom Vatrogasne službe Njujorka.

Važnost snažnog javnog sektora nije ponovo otkrivena samo u bogatim zemljama kao što su SAD, nego i u siromašnim, u kojima se fundamentalizam prebrzo širi. Upravo u zemlje u kojima su dugovi i ratovi opustošili javnu infrastrukturu fanatični deda-mrazevi poput Osame bin Ladena mogu da ulete i počnu da pružaju osnovne usluge koje obično pripadaju javnom domenu: puteve, škole, klinike, pa čak i osnovnu higijensku zaštitu. A ekstremistička islamska semeništa u Pakistanu u kojima su indoktrinisani mnogi talibanski lideri cvetaju upravo zato što ispunjavaju ogromni jaz u socijalnom staranju. U jednoj zemlji koja troši 90 odsto svog budžeta na vojsku i vraćanje dugova – a siću na obrazovanje – medrese nude siromašnoj deci ne samo besplatnu nastavu nego i stan i hranu.

Kad nastojimo da shvatimo mehanizme terorizma – i na severu, i na jugu – jedna se tema stalno vraća: kad god kratkoročne zahteve biznisa (za niže poreze, za manje ,,papirologije'', za više povoljnih prilika za investiranje) stavljamo ispred potreba ljudi, plaćamo visoku cenu. Razdoblje posle 11.septembra, kad se biznis drži tržišnih rešenja tipa laissez faire uprkos obilju dokaza o njihovim nedostacima, kao da je prepuno slepe vere, podjednako iracionalne kao što je to svaki sistem verovanja kog se drže religijski fanatici koji se bore u samoubilačkom džihadu.

Po aktivistima, mnogo se veza može uspostaviti između napada 11.septembra i velikog broja drugih arena u kojima ljudske potrebe moraju dobiti prvenstveno nad profitima korporacija – od lečenja AIDS-a u Africi, do beskućništva u našim sopstvenim gradovima. Veliku ulogu može da odigra i zalaganje za više recipročnosti u međusobnim odnosima. Terorizam je zaista međunarodna pretnja, i nije otpočeo s napadima na SAD. Dok Buš poziva svet da se priključi ratu Amerike, zaobilazeći Ujedinjene nacije i međunarodne sudove, aktivisti globalizacije moraju postati strastveni branioci istinskog multilateralizma koji će jednom za svagda odbaciti etiketu ,,antiglobalizacije''. Od samog početka bilo je jasno da koalicija predsednika Buša ne predstavlja istinski globalni odgovor na terorizam, nego internacionalizacija ciljeva spoljne politike jedne zemlje – što je zaštitini žig američkog ponašanja na svetskoj pozornici, od pregovaračkog stola Svetske trgovinske organizacije do napuštanja Protokola o promeni klime iz Kjota. Pomenuti argumenti mogu se iznositi ne u duhu antiamerikanizma, nego u duhu istinskog internacionalizma.

Najznačajnija uloga onih koji su zabrinuti zbog eksplozije korporativne moći jeste da deluju ne samo kao glasovi opozicije nego i kao putokazi – putokazi koji će otkrivati druge načine organizovanja nekog društva, načine koji postoje van zahuktalih bitaka između ,,dobra'' i ,,zla''. U postojećem kontekstu, to nije mali zadatak. Napadi na SAD, i napadi SAD na Avganistan početak su ere ideološke polarizacije kakva nije viđena još od Hladnog rata. S jedne strane, postoji Džordž V. Buš koji tvrdi ,,ili ste s nama, ili ste s teroristima'', s druge je Bin Laden koji veli da su ,,ovi događaju podelili svet u dva tabora, tabor vernika i tabor nevernika''. Aktivisti protiv globalizacije a za demokratiju treba pokažu apsurdnost ovog dvojstva, i da ističu da na raspolaganju stoje više od dva izbora. Možemo širiti glasove o postojanju puteva kojima se nije išlo, izbora koji nisu napravljeni, alternativa koje nisu izgrađene. Kao što je posle 11. septembra napisala indijska romansijerka i aktivistkinja Arundati Roj, ,,ljudi sveta ne moraju da biraju između talibana i američke vlade. Sva lepota ljudske civilizacije – naša umetnost, naša muzika, naša književnost – leži s onu stranu ta dva fundamentalistička, ideološka pola''. Kad se nađemo na tom ubitačnom ispitu izbora, odgovor bi trebalo da bude - ,,Ništa od navedenog''.

Mnogo pre 11.septembra počela je da raste svest o tome da pažnja treba da pređe sa ,,skakutanja sa samita na samit'' na artikulisanje i gradnju pomenutih alternativa. Duže od godinu dana, uglavnom simbolične napade na pojedinačne korporacije i trgovačke samite glasno su osporavali mnogi koji su se pobojali da bitke protiv globalizacije – s razbijenim McDonald'sovim prozorima i tučama s policijom – počinju da liče na pozorište, da su odsečene od pitanja koja se tiču svakodnevnog života ljudi. A ima i mnogo nezadovoljavajućeg u ratu simbola: zbog srče ispred radnji sastanci bivaju odagnani u još udaljenija mesta – pa šta? To su i dalje samo simboli, fasade, predstave.

Kao reakcija na to, već se pojavljuje novo raspoloženje, nestrpljenje i nastojanje da se isture društvene i ekonomske alternative koje udaraju na korene nepravdi, od zemljišne reforme u svetu u razvoju i reparacija za ropstvo u SAD, do participatorne demokratije na gradskom nivou u gradovima širom zemljine kugle. Umesto skakanja sa samita na samit, fokus se pomera na oblike neposredne akcije koja bi nastojala da udovolji neposrednim potrebama ljudi za smeštajem, hranom, vodom, lekovima koji će im spasti život, i električnom energijom. To se širom sveta izražava na bezbroj jedinstvenih načina.

U Indiji to znači prkosnu proizvodnju generičkih lekova protiv AIDS-a za ostatak sveta u razvoju. U Italiji to znači preuzimanje desetina napuštenih zgrada i njihovo pretvaranje u pristupačne stanove i živahne centre zajednica. Primetno je da isti duh prožima i akcije Pokreta seljaka bezemljaša u Brazilu, koji zauzimaju parcele neobrađivanog seoskog zemljišta i upotrebljavaju ga za agrikulturu, za tržnice i škole, pod sloganom ,, Ocupar, Resistir, Producir '' (Zauzmi, Odupri se, Proizvodi). Možda se ovaj duh neposredne akcije najbrže širi baš u Južnoj Africi. Od dalekosežnog programa privatizacije ustanovljenog 1993, izgubljeno je pola miliona radnih mesta, nadnice za najsiromašnijih 40 odsto stanovništva pale su za 21 odsto, siromašne oblasti su doživele da cena vode skoči za 55 odsto, a električna energija za čitavih 400 odsto. Mnogi su pribegli pijenju zagađene vode, što je odvelo izbijanju kolere kojom se zarazilo 100000 ljudi. U Sovetu, svakog meseca struja biva isečena u 20000 domova. Pred ovim sistemom ,,ekonomskog aparthejda'', kako mnogi južnoafrički aktivisti nazivaju privatizaciju, nezaposleni radnici u Sovetu ponovo priključuju svoje susede na vodu, a Krizni komitet za električnu energiju u Sovetu ilegalno je ponovo priključio na struju hiljade domova. Bez obzira na to gde se dešava neposredna akcija, teorija iza ovog njenog prkosnog talasa ista je: aktivizam više ne može biti puko registrovanje simboličnog neslaganja. On mora biti preduzimanje akcija koje će poboljšati ljudske živote – tamo gde žive, i odmah.

Sad se pred ovaj pokret postavlja pitanje kako te male, često kratkotrajne inicijative pretvoriti u šire, održivije društvene sklopove. Mnogi su pokušavali da odgovore na to pitanje, ali daleko najambiciozniji je godišnji Svetski društveni forum (WSF – World Social Forum), osnovan januara 2001. u Porto Alegreu u Brazilu. Optimistički slogan WSF-a glasi ,,Mogućan je drugačiji svet'', a zamišljen je kao prilika da jedan pokret u povoju prestane da galami protiv čega je, i počne da artikuliše za šta je. U prvoj godini postojanja WSF-a, deset hiljada ljudi prisustvovalo je jednoj sedmici u kojoj je održano više od šezdeset govora, desetine koncerata i 450 radionica. Porto Alegre je odabran zato što je u njemu, kao i u državi Rio Grande do Sul, na vlasti brazilska Radnička partija (Partido dos Trabahadores, PT), i zato što je taj grad postao poznat širom sveta po svojim inovacijama u participatornoj demokratiji. Ali Svetski društveni forum nije politički skup: tu se ne donose političke smernice, ne daju nikakve zvanične sugestije, nema nastojanja da se delovi tog pokreta organizuju u neku političku stranku s podređenim ćelijama i lokalnim ograncima. I upravo to, na neki način, čini taj aktivistički talas drugačijim od svega što je postojalo pre njega. Zahvaljujući internetu, moguće je mobilisati ljude s malo birokratije i uz minimalnu hijerarhiju; obavezni konsenzus i razrađeni manifesti povlače se u pozadinu, a na njihovo mesto dolazi kultura trajnih, labavo strukturisanih i ponekad naglih razmena informacija. Iako pojedinačni intelektualci i ključni organizatori možda i pomažu da se uobliče ideje ljudi sa ulice, oni nipošto nemaju moć, pa ni mehanizme da povedu te ljude u bilo kom pravcu. Pravo rečeno, to čak nije ni pokret. To su hiljade pokreta, tesno isprepletenih, kao što ,,hotlinkovi'' povezuju svoje veb sajtove na internetu. I, premda je ta mreža i te kako ambiciozna po svom obimu i dometu, njeni su ciljevi sve osim nametnutih. Ova mreža neumorno izaziva i osporava nejmoćnije institucije i pojedince našega doba, ali ne teži da prigrabi vlast za sebe. Umesto toga, teži da rasprši vlast što šire i što ravnomernije. Najbolji primer ovog novog revolucionarnog mišljenja su zapatisti koji su podigli ustanak u Čjapasu u Meksiku. Kad su se zapatisti januara 1994. podigli protiv meksičke vojske, cilj im nije bio da zadobiju kontrolu nad meksičkom državom, nego da uzmu i izgrade autonomni prostor na kom bi mogle cvetati ,,demokratija, sloboda i pravda''. Za zapatiste, ti slobodni prostori, stvoreni od raskrčene zemlje, komunalne agrikulture i otpora privatizaciji, pokušaj su da se stvore vlasti koje bi bile pandan državi, a ne nastojanje da se ona zbaci i zameni nekim alternativnim, centralizovanim režimom.

Prikladno je što je lik koji je najbliži bona fide ,,lideru'' supkomandante Markos, portparol zapatista koji krije svoj pravi identitet i pokriva lice maskom. Markos, slika i prilika antilidera, podvlači da je njegova crna maska ogledalo, tako da je ,,Markos gej u San Francisku, crnac u Južnoj Africi, Azijat u Evropi, Čikano u San Isidru, anarhista u Španiji, Palestinac u Izraelu, Maja Indijanac na ulicama San Kristobala, Jevrejin u Nemačkoj, Ciganin u Poljskoj, Mohouk u Kvebeku, mirovnjak u Bosni, sama žena u metrou u deset uveče, seljak bez zemlje, pripadnik ganga u slamovima, nezaposleni radnik, nesrećni student i, razume se, zapatista u planinama''. Drugim rečima, kaže on, on je isto što i mi: mi smo taj lideer kog smo tražili. Priča o samom Markosu priča je o čoveku koji je postao lider ne zahvaljujući hvalisavoj sigurnosti, nego zahvaljujući tome što je izašao na kraj s političkim sumnjama, što je naučio da sledi. Najčešće ponavljana legenda o njemu glasi ovako: kao urbanog marksističkog intelektualca i aktivistu, Markosa je tražila država i on više nije bio bezbedan u gradovima. Pun revolucionarne retorike i sigurnosti, pobegao je u planine Čjapas u jugoistočnom Meksiku s ciljem da pridobije siromašne mase domorodaca za oružanu proletersku revoluciju protiv buržoazije. Govorio je da se radnici sveta moraju ujediniti, a Maja Indijanci su samo zurili u njega. Rekli su mu da oni nisu radnici nego narod, a osim toga, zemlja nije imovina nego jezgro njihovih zajednica. Pošto je propao kao marksistički misionar, Markos je zaronio u majansku kulturu. Što je više učio, manje je znao. Iz tog procesa nastala je nova vrsta vojske – EZLN ne kontroliše neka elita gerilskih komandanata nego same zajednice, kroz ilegalne savete i otvorene skupštine. Markos nije zapovednik koji izvikuje naredbe, nego supkomandante, sprovodnik volje saveta. Njegove prve reči u tome novom svojstvu bile su: ,,Kroz mene govori volja Zapatističke narodne oslobodilačke armije.''

Zapatistička borba postala je moćni putokaz drugim pokretima diljem sveta upravo zato što je organizovana po načelima koja su sušta suprotnost načinu na koji države, korporacije i religije teže da se organizuju. Na koncentrisanost ona odgovara lavirintom fragmentacija, na centralizaciju lokalizacijom, na učvršćenje vlasti radikalnim raspršivanjem vlasti. Pitanje je sledeće: da li bi ovo mogao biti mikrokosmos na osnovu kog bi globalna strategija mogla zahtevati izuzeće zajedničkog zemljišta od sila privatizacije? Mnogi današnji aktivisti već su zaključili da globalizacija nije samo jedna dobra ideja koju su prigrabile pogrešne ruke. A ne veruju ni da bi se situacija mogla popraviti samo kad bi međunarodne institucije poput Svetske trgovinske organizacije postale demokratske i odgovorne. Umesto toga, oni tvrde da je otuđenje od globalnih institucija samo simptom jedne mnogo šire krize u predstavničkoj demokratiji, demokratiji u kojoj se vlast i odlučivanje delegiraju sve dalje i dalje od mesta na kojima se osećaju posledice tih odluka. Po logici da jedan model odgovara svima, ono jednovremeno vodi i homogenizaciji političkih i kulturalnih izbora, i rasprostranjenoj građanskoj umrtvljenosti i neangažovanju. Ako se centralizacija vlasti i odlučivanje negde daleko pojavljuju kao zajednički neprijatelji, onda se pojavljuje i opšta saglasnost da je participatorna demokratija na lokalnom nivou – bilo to kroz sindikate, susedstva, gradske vlade, farme, sela, ili domorodačko samoupravljanje – mesto na kom treba otpočeti gradnju alternativa za njih. Zajednička tema jeste sveobuhvatna predanost samoopredeljenju i diverzitetu: kulturalnom diverzitetu, ekološkom diverzitetu, čak i političkom diverzitetu. Zapatisti govore o građenju pokreta od ,,jednog ‘ne' i mnogih ‘da' ‘', što je opis koji prkosi karakterizaciji da je uopšte posredi jedan pokret, i osporava pretpostavku da bi on to trebalo da bude. Čini se da se organski pomalja jedan pokret ne za nekakvu jedinstvenu globalnu vladu, nego vizija za sve povezaniju međunarodnu mrežu veoma lokalnih inicijativa koje se sve grade na raskrčenim ili isušenim javnim prostorima, i koje bi, kroz participatorne oblike demokratije, postale odgovornije i od korporativnih i od državnih institucija. Ako taj pokret i ima neku ideologiju, onda je to demokratija, ne samo u biračkoj kutiji, nego demokratija utkana u sve aspekte naših života. Zbog svega toga, strašna je ironija kad kritičari pokušavaju da uspostave ideološke veze između demonstranata protiv korporacija, i verskih fundamentalista poput Bin Ladena, kao što je britanski državni sekretar za međunarodni razvoj Kler Šort uradila novembra 2001. ,,Od 11.septembra nismo čuli ni reči od demonstranata'', primetila je ona. ,,Sigurna sam da razmišljaju o svojim zahtevima, zato što se pokazalo da su njihovi zahtevi slični zahtevima Bin Ladenove mreže.'' Nije mogla napraviti veću grešku. Bin Ladena i njegove sledbenike ne tera napred kritika centralizovane vlasti, nego bes što u njihovim rukama nije centralizovano više vlasti. Oni su besni ne na homogenizaciju izbora, nego na to što svet nije organizovan po njihovom sopstvenom imperijalističkom sistemu verovanja.

Drugim rečima, ovo je klasična borba za vlast oko toga koji će veliki sveznajući sistem upravljati današnjicom; tamo gde je nekada bila borbena linija između komunizma i kapitalizma, danas se Bog Tržišta bori protiv Boga Islama. Za Bin Ladena i njegove sledbenike glavna privlačnost ove bitke očigledno je uobraženje da žive u neka mitska vremena, kad su ljudi bili slični bogovima, bitke epske, a istorija se pisala s velikim I. ,,Goni se, Frensise Fukujamo'', kao da govore, ,,Istorija se još nije okončala. Mi je još pravimo.''

To je ideja za koju smo posle 11.septembra čuli sa obe strane, povratak velike pripovesti: odabrani ljudi, zla carstva, majstorski planovi, i velike bitke. Oni su žestoko zastareli. Ova velika pripovest o iskupljenju naš je najopstojniji mit, a ima i jednu opasnu stranu. Kad nekoliko ljudi odluči da živi svoje mitove, da budu veći od života, onda to neminovno utiče na sve one koji žive uobičajenim, malim životima. Oni odjednom izgledaju beznačajno, i lako ih je žrtvovati na hiljade u ime nekog višeg cilja.

Srećom, aktivisti protiv korporacija a za demokratiju ne vode takve paklene krstaške pohode. Umesto toga, oni načelno osporavaju sisteme centralizovane vlasti, i to podjednako levičarska državna rešenja tipa jedan model za sve, kao i desničarska, tržišna. Često se s nipodaštavanjem govori kako ovom pokretu nedostaje ideologija, neka sveobuhvatna poruka, osnovni plan. To je sasvim tačno, i treba da budemo beskrajno zadovoljni zbog toga. U ovom trenutku, antikorporacijski ulični aktivisti opkoljeni su ljudima koji bi da postanu lideri i koji jedva čekaju priliku da ih preuzmu kao pešadiju. Valja odati priznanje ovom mladom pokretu što je do sada odbijao sve te planove i što je odbacivao svačiji velikodušni ponuđeni manifest, ne pristajući ni na šta manje od prihvatljivo demokratskog, predstavničkog procesa putem kog bi sa svojim otporom prešli u narednu fazu. Da li će to biti neki plan od deset tačaka? Nova politička doktrina? Možda će to biti nešto sasvim novo. Ne neka već gotova ideologija da se povede gladijatorska borba sa slobodnotržišnim fundamentalizmom i islamskim fundamentalizmom, nego plan da se zaštite mogućnost i razvoj mnogih svetova – jednog sveta, kao što kažu zapatisti, s mnogo svetova u sebi. Umesto da se čeono sukobi sa braniocima neoliberalizma, ovaj pokret pokreta će ih opkoliti sa svih strana.

Ovaj pokret nije ,,prevaziđen'', kao što se nedavno tvrdilo u jednom novinskom naslovu. On se samo menja, ponovo pomera u dubinu, prelazi u fazu manje fokusiranu na činove simboličnog otpora i teatarskih protesta, a više na to da se ,,naše alternative pretoče u život'', da pozajmimo izraz sa nedavnog samita o neposrednoj akciji u Njujork Sitiju. Nedugo nakon što je objavljena knjiga Ne logo, posetila sam Univerzitet Oregona da napišem reportažu o aktivizmu protiv eksploatatorskih fabrika u kampusu koji je dobio naziv Nike U. Tu sam upoznala aktivistkinju Saru Džekobson. Nike, rekla mi je, nije meta njenog aktivizma, nego oruđe, način da se načne jedan ogroman i često bezobličan ekonomski sitem. ,,To je način da nešto postignemo'', rekla je razdragano. Godinama smo mi, u ovom pokretu, pothranjivali simbole naših protivnika – njihove brendove, njihove poslovne kule, njihove samite na kojima imaju priliku da se slikaju. Upotrebljavali smo ih kao pokliče na mitinzima, kao žižne tačke, kao alatke za obrazovanje naroda. Ali ti simboli nikad nisu bili stvarne mete; bili su poluge, ručice. Simboli su oduvek bili samo vrata. Vreme je da prođemo kroz njih.

Naomi Klajn, januar 2002.

Naomi Klajn: Znaci vremena, FreedomFight br.2