Majkl Murov Farenhajt 9/11, u danima premijernog emitovanja, i dugo posle toga, film je broj jedan u $AD, i najprofitabilniji dokumentarac ikad snimljen, a samo osam nedelja pre emitovanja nije mogao čak ni distributera da nadje. Sudeći prema pisanju New York Times, preko samo jednog vikenda emitovanja, više ljudi je videlo Farenhajt 9/11 nego za devet meseci emitovanja Bowling for Columbine (kod nas prevedeno: Žeđ za nasiljem), ranijeg Murovog dokumentarca koji je do pojave Farenhajta držao rekord po zarađivanju, dokumentarca o paranoičnom naoružavanju stanovnika Amerike, koje povremeno rezultira upadom naoružanih srednjoškolaca u svoje škole i ubijanjem svakoga ko im se pojavi pred očima.

Ovakvi podaci o uspehu Murovog filma mora da su šokirali Holivud – i, što je svakako još važnije, Belu kuću, jer Farenhajt 9/11, kao što je dobro poznato, film je koji se protivi paranoičnoj politici koju vodi aktuelna američka vlada. Ali to nije sve. Reakcija na film je zatim, kako Majkl Mur kaže, kročila u Zonu sumraka. Den Bartlet (Dan Bartlett), Bušov portparol, izjavio je da je film nečuveno neistinit, iako je na kraju izjave morao da prizna da film čak nije ni pogledao. Kasnije je izjavio CNN-u da je reč o filmu koji od nas ne zahteva da ga zaista vidimo da bismo znali da je pun faktičkih netačnosti. Ko je razumeo, razumeo je! Mada svako ko je malo bolje upoznat sa situacijom u Americi svakako zna da ovakve izjave, koje se prkosno odupiru zakonima logike, nisu retkost. Isto tako, kao i Den Bartletu, Bušovim sledbenicima nije nimalo bilo potrebno da vide oružje za masovno uništenje da bi napali Irak. Valjda je reč o zemlji, mogli bi reći ti ljudi koji nas neprestano stavljaju pred nerešive logičke probleme, za koju nije potrebno da znamo gde se nalazi u geografskom atlasu da bismo je bombardovali (prema nekoj anketi o kojoj je jednom prilikom Mur govorio 63% mladih Amerikanaca, uzrasta od osamnaest do dvadeset četiri godine, ne može da pronađe Veliku Britaniju, američku sestru po oružju, na karti, a, što je još zanimljivije, 11% njih ne može da pronađe ni sopstvene $AD).

26-og juna, premijera Majkl Murovog novog dokumentarca Farenhajt 9/11, potvrdila je noćne more podržavalaca predsednika $AD Džordž Buša Juniora. Uprkos upornim pokušajima desničara da izbace iz koloseka neodoljivu silu Farenhajta koja ruši sve pred sobom, samo u jednom vikendu taj film je postao najprofitabilniji dokumentarac u istoriji $AD.

Gledalac iz Dalasa nakon gledanja filma izjavljuje: ''Na kraju filma čitava publika je stojeći aplaudirala skoro čitavih pet minuta. Aplauz je zapravo izbio dva puta za vreme filma, ali je na njegovom kraju jednostavno oduvao krov bioskopske sale.'' U San Francisku jedan gledalac je skinuo svoju cipelu i u trenutku kada se na njemu pojavio Buš gađao ekran. U drugim mestima ljudi su se nakon odgledanog filma okupljali u ''konspirativne'' grupe kako bi komentarisali film i izrazili svoje razočaranje ljudima koji upravljaju njihovom zemljom.

Ogroman uspeh filma je šamar u lice onima koji su pokušavali da spreče njegovo emitovanje. Spisak onih koji su zaplašeni Murom čine imena sa vrha desničarskog establišmenta... Mur dobija preteća pisma i na internet mreži postoje strane sa sadržajem protiv njega. Veruje se da je lov na Majkl Mura otpočeo.

Ono o čemu film govori nije teško razumeti: od kada je Vašington lansirao parolu ''rat terorizmu'' (war on terror) značajna neslaganja sa planovima Bušovog režima su skoro potpuno nestala iz korporativnih medija (medija koje su finansirani od strane neke korporacije), a u filmu su predstavljeni ljudi sa odgovorima koje nije bilo moguće naći na Fox news-u ili CNN-u. Lenji, popustljivi, (potplaćeni?), američki ''mainstream'' mediji preuzeli su sve laži Bušove administracije u vezi sa potrebom o invaziji Iraka i nikada nisu postavili pitanja koja su trebala biti postavljena pre nego što je rat počeo.

A ovaj film je žestoka kritika rata u Iraku, i što je možda još važnije, okupacije koja ju je pratila. Prema izveštajima iz bioskoskih sala, čak ni najčvršći vernici da je Irak ''oslobođen'' nisu mogli da gledaju ovaj film i podržavaju okupaciju. Posebna pretnja ratnim huškačima sa obeju strana, i Republikanske, i Demokratske, Murovo je predstavljanje običnih interesa koje bi američka radnička klasa, uključujući vojnike, i većina Iračana, imala u obustavi okupacije. Mur smatra Irak suverenom nacijom koja nije predstavljala opasnost i koja ničim nije provocirala napad $AD.

U jednoj od najemotivnijih scena Farenhajta , Lila Lipscomb, čiji sin je poginuo u Iraku, objašnjava kako je bila ljuta na anti-ratne demonstrante – a sada je jedna od njih. Ona čita poslednje pismo iz Iraka svoga sina: ''Šta je pobogu sa Bušom? Pokušava da bude kao njegov otac. Doveo nas je ovde ni zbog čega. Tako sam besan sada, mama. Iskreno se nadam da neće ponovo izabrati tu budalu.'' Njena razdiruća tuga je tako slična onoj pokazanoj u sceni sa Iračankom čija je porodica poginula tokom invazije...

Scena Pentagona koji govori o američkim ''pametnim bombama'' se kontrastrira sa jezovitom scenom iračkih žrtava bombaških napada. Mur takođe uspeva da filmuje američke trupe koje zlostavljaju iračke zatvorenike.

Film ne samo što proziva rasističku američku spoljnju politiku, već Mur govori i o planskom regrutovanju vojnika iz siromašnih porodica, osobito Afro-amerikanaca i Južnoamerikanaca.

U Murovom rodnom gradu Flintu, Mičigen, neki mlad čovek govori Muru da ga slike uništenih zgrada u Iraku podsećaju na opustošenje čitavih ulica u Flintu, odrađeno ne bomba i tenkovima već kapitalističkom ekonomijom...

Mur kaže da će nastaviti sa postavljanjem pitanja koja postavlja njegov ''Farenhajt 9/11'' sve dok na njih ne bude odgovoreno. Smatram da nema razloga da mu ne verujemo. Takođe kaže da je sve što on tvrdi u filmu apsolutna i nepobitna istina. Ovaj film je možda najtemeljitije istražen i kritički analiziran dokumentarac našeg doba. Grupa ljudi, uključujući i tri tima advokata, pročešljala su ovaj film kako bi Mur mogao da garantuje njegovu verodostojnost. ''Ako vam neko kaže da ovo ili ono nije istina, budite sigurni da lažu'', kaže Mur.

Murov film je svakako inicijalna kapisla za dešavanja u Njujorku 30-og avgusta, tokom nacionalne konvencije Bušovih republikanaca u Medison skver gardenu. Uzburkana reka demonstranata duga tri kilometra zahtevala je smenu vladajućeg režima tokom najvećeg političkog protesta poslednje dekade u $AD. Procenjuje se da je protestnoj šetnji prisustvovalo oko 500 000 građana, duplo više od predviđanja organizatora protesta.

I to je odgovor Vaclavu Klausu, aktuelnom predsedniku Češke republike, koji je film ocenio kao pojednostavljen i trivijalizovan prikaz dešavanja u vezi sa bombardovanjem Iraka. On kaže da ''ako gospodin režiser pokušava da nas nagovara da je do rata došlo zbog kratkoročnih profita američkog biznisa ili zbog prethodnih ličnih kontakata Dž. V. Buša s porodicom Osame bin Ladena, tad se čovek mora svemu tome pre smejati''. Vaclav Klaus kaže da faktori koji su nagnali američkog predsednika na bombardovanje Iraka treba da bude dugoročna tema diskusija i sporova ne samo u Americi.

Izgleda i da je V. Klaus jedan od onih koji govore o filmu a da ga nisu ni odgledali. Jer da je gospodin predsednik to učinio, ne bi mu promakao deo filma u kojem Mur postavlja pitanja zašto su mišljenja ljudi koji su se suprostavljali režimskoj politici bila cenzurisana u američkim medijima. Jedna od poruka filma (ma koliko da je uprošćena) je da je ''dugoročna'', kao i kratkoročna, diskusija u Americi onemogućena. A pojednostavljivanje poruke o manipulacijama režima je svakako uslovljena više puta iskazanim Murovim skepticizmom prema intelektualnim mogućnostima svojih sugrađana. Film je efektan, prilagođen publici, i dao je rezultata. Kao što je Bušova administracija mogla da izmisli razloge za napad na Irak kako bi dobila podršku onih od kojih joj je bila potrebna, tako se i za Mura može naći opravdanje za pojednostavljivanje svoga viđenja aktuelnih dešavanja radi borbe protiv onih koje on (s razlogom) smatra protivnicima mira i manipulatorima.