Aleksis de Tokvil, autor čuvene Demokratije u Americi , nastanku demokratskih uređenja je pridavao obeležje prirodne nužnosti. Drugim rečima, nastanak demokratije je neizbežan, a jedino što je u moći pojedinca je kontrola pravca u kojem će se ona razvijati. Tokvil je govorio o tome da je čoveku dato da upravlja korisnim i štetnim posledicama demokratije, a štetne posledice je u svom delu detaljno analizirao, ne zato što je bio protiv razvoja demokratije, već zato što je hteo da podstakne njene pozitivne strane.

Tokvil nije prvi koji je govorio o štetnim mogućnostima razvoja demokratije, ali je prvi koji je o tome govorio na manje više sistematičan i po budućnost proročanski način. Vladavina osrednjosti, tiranija većine, tiranija javnog mnjenja, samo su neki od problema i tema koje Tokvil obrađuje u svojim spisima i na kojima je on dokazao domete i moći svojih spekulativnih sposobnosti i svog filozofskog duha. Ili, možda je bolje reći da je to sama budućnost dokazala, s obzirom na to da je Tokvil o tome govorio još u doba kada su se o demokratiji i onome što će ona doneti mogle izreći samo nesigurne procene.

Krenimo redom. Ukratko, dok u despotskim društvenim uređenjima, kako to Tokvil kaže, pojedinac dolazi u sukob samo sa mišljenjem pojedinca koji se nalazi na vlasti, i zbog toga najčešće trpi posledice fizičke kazne, u demokratskim društvenim uređenjima pojedinac koji se ne slaže sa mišljenjem većine koja je osvojila vlast trpi osudu javnog mnjenja, ali ne biva kažnjen fizičkom torturom, niti mu se uskraćuju građanska prava, već na neki način, smatra Tokvil, biva izopšten iz zajednice, postaje usamljeni stranac. Da pojedinac ne bi sebe doveo u to stanje, on se obraća javnom mnjenju kako bi saznao šta da misli, kako da se ponaša, šta da govori, i kako bi svaki segment svog života uskladio a da ne dođe u sukob sa javnim mnjenjem. Političko delovanje tog pojedinca je uobličeno javnim mnjenjem, on se odriče sopstvenih uverenja i samog razmišljanja u korist već definisanih pravila koja se nalaze u shvatanjima većine.

Samo će takvom pojedincu biti omogućen napredak u demokratskom društvu; sve ono što prelazi granice uobičajenog razmišljanja koje je karakteristično za to društvo biće sputano ignorisanjem i osudom. ''Lanci i dželati'', kaže Tokvil, bili su surova oruđa kojima se nekada tiranija služila, ali u naše vreme civilizacija je usavršila i sam despotizam za koji je izgledalo da nema više šta da nauči. (...)demokratske države nasilje su napravile isto tako umnim kao i ljudsku volju koju ono hoće da uguši. Pod neograničenom vladom jednog pojedinca, despotizam je surovo zlostavljao telo da bi došao do duše; a duša do koje njegovi udari nisu stizali uzdizala se slavno nad njim. Ali u demokratskim državama, tiranija ne postupa tako; ona ostavlja telo po strani i ide pravo ka duši''.

 

***

Postojanje demokratije, iako je većina današnjih demokratskih društava upravo takvo, nije nužno povezano sa kapitalističkim društvenim uređenjem. Demokratija nije isto što i kapitalizam, što i multinacionalne korporacije. Upravo suprotno, postojanje ovoga drugog utiče na nemoć demokratije i na širenje imperijalizma. Tvrdnja da je demokratija neodvojiva od kapitalizma bi bila slična tvrdnji nekog stanovnika antičke Grčke da je demokratija neodvojiva od tadašnjeg robovlasničkog uređenja, da ona ne može postojati bez ''oruđa koja govore'', kako je najpoznatiji antički filozof nazivao robove.

Ali ta sprega demokratije, industrijskog društva i kapitalizma, bez obzira na težnju demokratije ka emancipaciji od klasnih odnosa, ipak reprodukuje odnose eksploatacije, dominacije i hijerarhije. Fašizam je egzemplaran proizvod evropskih društvenih uređenja, a prosvetiteljstvo, takođe evropski produkt, nikada nije bilo preterano udaljeno od njega sudeći po projektima prosvetiteljske kolonizacije, misionarenja i imperijalizma, koji su samo drugi oblik nacističkih mitova o rasi i rasnoj superiornosti. 'Ja sam obrazovaniji i pametniji od tebe pa ću te ja naučiti kako da živiš i kako da se ponašaš'. Razvoj demokratije u pravcu nacističkih, imperijalističkih i prosvetiteljskih stremljenja, koja guraju demokratiju u eksploatatorski odnos prema drugim civilizacijama ('ja ću da te naučim kako treba da mi robuješ'), bilo je moguće sprečiti načelom o nemešanju u njihovu sudbinu. Napredak društva se ne može nametnuti, on treba da bude lično i neponovljivo iskustvo zajednice koja teži napretku sopstvenim snagama.

Ali nepostojanje takvog razmišljanja već je donelo tragične posledice. U društvu koje nauku stavlja u službu tehnike i u službu rata, radi osvajanja teritorija koje će biti eksploatisane, gde društvo usmerava nauku ka praktičnoj primeni saznanja a ne ka samom saznanju, i sama demokratija postaje sredstvo takvog cilja. Težnja ka širenju područja eksploatacije i sticanju materijalnih dobitaka javna glasila i medije, obrazovne institucije i demokratski izabrane vlade, pretvara u sredstva apologije izrabljivanja. A tamo gde kroči mašinerija sastavljena od demokratije, kapitalizma i visoke tehnologije, ostaje samo pustoš i borba oko prirodnih resursa. Današnja tzv. borba protiv oružja za masovno uništenje je borba protiv onoga što je samo to društvo uvezlo u civilizacije koje to nikada ne bi posedovale bez pomoći onih koji su hteli da ih ''uče i obrazuju'', koji su hteli da ''pomognu'' razvoju nerazvijenih država.

 

***

Ali za takvo stanje ne treba kriviti obične građane zapadnoevropskih i severnoameričkih demokratskih društvenih uređenja. Samo u slučaju da je demokratija zaista vladavina većine to bi se moglo reći. Ali ona to nije. U predstavničkim demokratijama, kako je to još Žan-žak Ruso govorio, narod odlučuje samo za vreme izbora, a pre i posle toga pada u ropstvo. Aleksis de Tokvil je pogrešno video opasnost od demokratije koja bi postala tiranija većine; današnja demokratija je, slično drugim despotskim uređenjima, tiranija manjine nad većinom, i to putem mehanizma koji stvara iluziju da narod odlučuje svoju sudbinu. Treba se osloboditi iluzije da izborna participacija znači javnu kontrolu vlasti. Primer iz Srbije: da li je iko od nas glasao za poslanike koji će primati platu enormno veću od platnog proseka? Ali ta manjina, sačinjena od grupa stranaka koje se ni oko čega drugog ne slažu, sem oko visine plata koje će primati u parlamentu, zadobila je moć nad sudbinom većine, nad sudbinom zajedničkog društvenog uređenja. Obične članove stranaka koji, izmanipulisani demagoškim pričama vrha stranke, brane svaki potez stranke, koji je uvek samo u interesu male manjine, ne treba ubrajati u one koji nas tiranišu. Ne, oni su samo izmanipulisani i glupi. I omogućavaju postojanje poretka u kojem će grupica prilagodljivih konformista, osrednjih intelektualnih sposobnosti, upravljati ostatkom stanovništva.

Dakle, većina je pod tiranijom javnog mnjenja, i ona mu se pokorava i svoje mišljenje prema njemu uobličava, do te tačke se slažemo sa Tokvilom, ali takvo stanje ne omogućava vladavinu većine nad manjinom, već vladavinu samo malog broja tih ljudi koji su usvojili mišljenje javnog mnjenja. Oni se jedini koriste privilegijama takvog poretka i najglasniji su glasnogovornici, jer se jedino njihov glas čuje, takvog poretka i takvog javnog mnjenja.

Sloboda izbora, uz povremene mada retke manipulacije, omogućena je u svim današnjim demokratskim društvima. To nije sporno. Ali problem je u tome što se nema između čega birati. Koja god politička grupa da osvoji vlast, isto će reagovati na iste spoljne političke i ekonomske pritiske. Pod pritiskom istih kapitalističkih imperativa, postupci političara postaju determinisani. Najefikasnije sredstvo za kontrolu država i njihovih demokratski izabranih vlada koje kapitalizmu predstavljaju neku prepreku je neinvestiranje u njih. Sve veća globalizacija kapitala sve više omogućava ovakav način tiranisanja. U takvim uslovima demokratska prava postaju suvišna; okolnosti svim grupama koje osvoje vlast propisuju isti način reagovanja.

***

Kako pronaći alternative ovakvom stanju? Šta je to što nedostaje današnjim ljudima da makar pomisle na poredak koji se ne bi zasnivao na manipulaciji ili nasilju? Da li je letargična rezignacija jedini mogući odgovor?

Manipulacija nema efekta ako postoji svest o njoj. I svest o njoj u Srbiji nije tako slaba, što dokazuje slab odziv birača na izbore, koji ne žele da učestvuju u onome što za njih predstavlja farsu. Takav postupak jeste otpor, ali suviše pasivan da bio doneo efekta.

Dalje treba prozreti ideologe neoliberalizma koji rade na uspostavljanju nove vrste ropstva putem retorike o dva puta kojima Srbija može ići. Jedan od njih je retrogradni, izolacionistički i nacionalistički, a drugi, prema njima najbolji za Srbiju, put je brzog uključivanja u svetsko tržište. Horde neoliberalnih intelektualaca u Srbiji su u službi propagiranja ovog drugog puta. A rad na sprovođenju 'sugerisane' politike MMF-a i Svetske banke samo dovodi do povećanja siromaštva, otuđivanja nacionalnih prirodnih resursa i političke potčinjenosti.

Ono što Srbiji nedostaje su pojedinci čvrstih ubeđenja koji ne bi podlegli priklanjanju volji većine ukoliko se sa njom ne slažu, i koji bi odbili služenje imperijalističkim interesima, makar to donelo pregršt privilegija. Srbiji je potreban prostor za sopstveni razvitak bez nametanja nečega za šta Srbija nije spremna i što joj je strano, a to je da bude karika lanca u službi tuđih interesa. Ovakav stav nije nacionalistički; nacionalisti kakve mi znamo su najspremniji da prodaju svoja uverenja za šaku dolara. Ovo nije stav koji treba da želimo samo Srbija da prihvati, da bi on bio plodotvoran, države u susedstvu moraju deliti slične stavove. Uz poštovanje individualnog razvoja svake države i nemešanje u njen suverenitet, ova planeta bi imala svoje oaze vredne poštovanja i sve manje podanika imperijalističkih interesa. Možemo pružiti prijateljsku ruku svakome ko je za saradnju, ali ne i onome ko je za eksploataciju. Srbija je danas slaba, ali može ojačati. Za to su joj potrebni pojedinci koji će biti dovoljno snažni da se oslanjaju na sopstvene snage i u njih veruju, da bi upravljanjem Srbiju vodili putem koji će zaslužiti poštovanje, time ukinuli svaku potrebu za upravljanjem, i nama obnovili samopoštovanje i samouverenje, pokazujući nam da u nama postoje nerealizovane potencije, koje je moguće realizovati u okolnostima veće slobode. Za to će trebati godine isprobavanja alternativnih načina, ali što pre počnemo, pre ćemo nešto značajno ostvariti. Ili ćemo umreti gledajući za nama u jedan uzalud proživljen život.

milenkosreckovic@yahoo.com