13. jul 2005. Izvor: magazin Zdrav život

Porodice bistrih potoka - drama se nastavlja

 

Postoji jedno mesto u Srbiji gde se gost uvek dočekuje s radošću, gde i priroda i čovek čekaju raširenih ruku umorne namernike i begunce iz velegrada da ih iscele dobrodošlicom i jednostavnošću. A sada su se pojavili oni koji to gostoprimstvo ne cene i dalji opstanak Porodice bistrih potoka je ugrožen. Zabeležio: Tomislav Trbojević.

Porodica bistrih potoka osnovana je 1977. godine u selu Brezovici, podno planine Rudnik. Jedan od pokretača i najuporniji branitelj ove male, ali značajne tačke na ekološkoj i duhovnoj mapi Srbije, Božidar Mandić, književnik, likovni umetnik i dramaturg, rođen je u Novom Sadu. “Kao tipično gradsko dete imao sam urbanu logiku i kulturu. Međutim, već početkom sedamdesetih, shvatio sam da čovek gubi svoju misiju i da bi trebalo da potraži novo utočište, nove oblike življenja koji će dati više inspiracije nego asfalt, beton, saobraćaj, zagušljiv vazduh, zagađena voda i otuđeni odnosi među ljudima. Tako sam sa svojom ženom i petomesečnim detetom napustio grad i otišao u šumu, u jednu napuštenu kuću koju smo kupili sa namerom da počnemo sa drugačijim načinom razmišljanja i života.. Tu smo obrazovali komunu pod nazivom Porodica bistrih potoka, koja živi, evo već 28 godina. To je mali centar koji se bavi ekologijom, kulturom i humanizmom”, priča Boško Mandić.

Istrajnost u jednostavnosti

U osnovi životne filozofije ovog mesta su: nenasilje, jednostavnost, ljubav, dobrota, lepota, prijateljstvo, istina, nekoristoljublje (nesebičnost), hrabrost – upravo one vrednosti koje su današnjim načinom života gurnute na marginu ili zaboravljene. Svi ovi principi se sustiču u zajedničkim obrocima koji su slavlje jednostavnosti i radosti deljenja: dugački drveni sto i klupe, drveni tanjiri i kašike, sveže i bareno povrće, sir, jaja, hleb, kačamak, sezonsko voće... Jednostavna, zdrava hrana (bez mesa!) u čijoj pripremi učestvuju svi, uz iskrenu molitvu zahvalnosti Tvorcu za dar života.

Porodica je prolazila kroz više etapa. U međuvremenu se troje Mandićeve dece vratilo iz šume u grad, da upoznaju drugi deo sebe. Danas, Božidar živi svoju individualnost sa puno prijatelja, tj. članova proširene Porodice. Do sada je ovaj dom posetilo 25.000 ljudi. Naročito mladih. I niko nije otišao praznih ruku i srca. “Deviza naše ekonomije je: sve što imamo - želimo da podelimo, sve što nam je potrebno, nekako ćemo dobiti. I to funkcioniše...”, kaže Božidar Mandić.

Kako su Bistri potoci mesto kreativne igre i spontanosti, brojne su manifestacije te kreativnosti: “Šumes” – šumski pozorišni festival, “Rudstok” – muzički festival održan u leto 1999, zatim brojne pozorišne predstave nastale iz plodnog spoja čoveka i zemlje, koje se izvode u Brezovici, gradovima Srbije, a odnedavno i Parizu... U tim predstavama učestvuju članovi ove male-velike zajednice, ali i publika...

Senka nad bistrinom

Ima već više od godinu dana kako se nad opstankom Porodice bistrih potoka nadnela senka krupnog kapitala kome je jedini cilj zarada, a Priroda samo nužno sredstvo da se do profita dođe.

Austrijski biznismen Manfred Asamer kupio je kamenolom udaljen dva kilometra od ovog centra, sa namerom da ga reaktivira i pri tom izgradi asfaltni put koji bi prolazio praktično kroz dvorište Bistrih potoka. Izgradnjom puta bilo bi posečeno 13.000 m3 stabala, bio bi uništen potok u dužini od 148 m, tišina i čistoća netaknute prirode bi nestali... Time bi mesto hodočašća bilo pretvoreno u mesto beščašća. Veliki broj stabala već je posečen, čime je narušena mikroklima ovog mesta.

Prizivam u sećanje ono što znam: Porodica bistrih potoka je mesto susreta i suživota, ostvarenog sklada čoveka i prirode. Pozitivan pol tehnokratske ili, kako bi to rekao Boža, nekrofilske civilizacije u kojoj živimo. Svetla strana novčića. Tačka nepristajanja i otpora destrukciji Prirode. Mesto izvorne snage i lepote. Zato, kad god se uželim mira i tišine, igre i radosti, druženja i zajedništva, zvukova, boja, mirisa i dodira Prirode, i sebe samog - neotuđenog i stvarnog - spakujem ranac i pođem na susret sa prijateljima koji me, znam, čekaju u kući Boška Mandića, u našem zajedničkom domu u selu Brezovici. I znam da će vrata biti širom otvorena, kao što su to već 28 godina svim ljudima dobre volje. Za mene, to je više nego dovoljan razlog da se borim za opstanak ove svetle tačke na duhovnoj mapi Srbije, ne samo sebe radi, već i onih koji će ovu zemlju naslediti.

Utočište

"Voleo bih da zadržim svoj rad na zemlji, da nikad ne napustim zemlju. Voleo bih da pišem još više, da moj dom bude još otvoreniji za ljude. Naravno, u tome mi puno pomaže priroda, koja me inspiriše, koja me stalno obnavlja, koja mi daje energiju. Voleo bih da jedno drugo ne napuštamo. Jer, tamo gde nema čoveka, tamo se rađa džungla, a tamo gde nema prirode – neuroza.”

(B. Mandić, iz intervjua za časopis Čovek i univerzum)

Teško je iz buke i užurbanosti velegrada pisati o Porodici bistrih potoka – jer Potoci su mir i svežina, žubor i bistrina. Još teže je iz složenosti savremenog, visokotehnologizovanog života, misliti o jednostavnosti življenja negde na obroncima Rudnika, u staroj seoskoj kući sa nekoliko sijalica i jednim radio-kasetofonom. Nije lako iz sveta tržišne ekonomije okrenute grabljenju i sticanju profita, misliti o ekonomiji davanja i razmene... Ili iz urbane otuđenosti - pisati o mestu susreta i zajedništva, zagrljajnosti i ljubavnosti. Nije lako iz utilitarne svakodnevice pune briga, govoriti o filozofiji igre i bezbrižnosti. I opet, iz sveta okrenutog profiterskoj destrukciji Prirode, govoriti o mestu brižnosti i saosećajnosti sa svim živim bićima... Iz sveopšte letargije - o borbi za pravo na život u slobodi i iskonskoj čistoti. Teško je iz betona i asfalta misliti o sveobuhvatnoj, sveživotnoj i čovekoljubivoj dobroti netaknute prirode... Sanjariti o domaćinstvu na osunčanom proplanku sa baštom i voćnjakom, okruženom svežinom bukove šume i žuborom potoka, cvrkutom ptica i tišinom odsustva tehnološke civilizacije. Bar je tako bilo do sada...