Milenko Srećković: Odlomci iz eseja

Današnja relativizacija vrednosti simptom je današnjeg bolesnog društva i nije posledica neke navodne emancipacije i prosvetiteljskog oslobađanja od nametnutih normi, već je obična posledica manipulacije – sistem oblikuje svoje podanike prema šablonu koji najviše doprinosi njegovom funkcionisanju i opstanku. Umesto emancipacije morala imamo današnju prostituciju morala. Prostitucija je nešto što se proteže kroz sve institucije sistema – nešto na čemu one počivaju. Tako imamo korumpirano sudstvo, policiju i vojsku mirovnih misija kao najčešće korisnike usluga koje počivaju na seks trafikingu a navodno bi trebalo da se protiv njega bore, profesore koji se ne zalažu za besplatno obrazovanje studenata a sami su se besplatno školovali, itd. – dakle, vidimo da je društveno tolerisana prostitucija sveprisutna; ulične prostitutke, potpuno lišene licemerstva, zaista najmanje treba osuđivati, ili, još bolje, uopšte ih ne treba osuđivati. Prostituke sistema su već nešto drugo...

(Ideologija sveopšte prostitucije, FreedomFight br. 14)

 

Najveće siromaštvo današnjeg sveta je upravo iluzija obilja koju sistem pokušava da stvori kod svojih podanika. Depresija, za koju se tvrdi da je trenutno najraširenija psihička bolest, u stvari je prirodna psihička reakcija na bolest sistema u kojem je pojedinac prisiljen da egzistira, i dosta je povezana sa svešću o iluzornosti naših života, sa svešću da nas život unutar sistema, kao stalna težnja da se prilagodimo zahtevima sistema po bilo koju cenu, odvodi što dalje od nas samih i od svake smislene povezanosti sa drugim bićima. Depresija je bolna reakcija ali i izvor rešenja – reakcija je na nezdrav pokušaj da se uporno prilagodimo sistemu, bez ikakve težnje da ga izmenimo, bilo na globalnom, bilo na mikro planu u našim životima, a izvor rešenja je jer nas ona, kao simptom da nešto ozbiljno nije u redu sa našim životima, navodi da potražimo alternative ispraznom načinu života koji nam je nametnuo sistem, ona nas gura u prihvatanje odgovornosti za naše živote, u teskobu situacije gde sami donosimo odluke i snosimo njihove posledice, u srž i suštinu slobode. Kada preuzmemo kontrolu nad našim životima, sistem koji želi zarad svojih ciljeva da od nas načini bezvoljne marionete, da umesto nas preuzme odgvornost za naše odluke, da nas anestetizira i učini pasivnim žrtvama, postaće suvišan i nećemo više tražiti da svest o surovoj realnosti potiskujemo njihovim iluzijama raja koji nam je navodno na dohvat ruke samo ako prihvatimo njihov moral prostitucije.

(Ideologija sveopšte prostitucije, FreedomFight br. 14)

 

Zahvaljujući dugotrajnoj kontaminaciji spektaklom naša se svest popela do tog stupnja degenerisanosti da sadašnji poredak uzimamo ne kao nešto društveno konstruisano, proizvoljno, što može biti i ovako i onako, već kao nešto bogom dano, kao nešto prirodno, neminovno, nepromenljivo. Sistem ne staje na tome da pojedinca dovede do apatičnog bespogovornog učešća u sistemu hijerarhije i eksploatacije, već ga, uvođenjem u proces obrazovanja, uči ,,gvozdenim zakonima'' društvenog funkcionisanja, koji, pored toga što su predstavljeni kao neprikosnoveni i neupitni, u sebi sadrže prikrivenu apologiju dominantnog političkog kursa zarad očuvanja statusa quo.

Više se ne radi o eksploataciji čoveka od strane čoveka, sam je sistem postao takav da je eksploatacija imanentna njegovoj strukturi; ljudi mogu biti samo njegove apologete, ali ga ne mogu kontrolisati. Sistem se otrgao kontroli i sam je postao instanca kontrolisanja. Naravno, ovaj zaključak ima izuzetaka, jer se sistemom može upravljati, ali samo na način koji neće moći da izmeni njegovo ustrojstvo. Promena sveta nije moguća iznutra, iz sistema.

Ljudi kojima je data prividna moć kontrole i koji se nalaze na vrhu hijerarhije, nemaju moć neophodnu za izmenu sistema. Oni su deo hijerarhije, ali ne kao njen aktivni činilac, već kao simptom hijerarhije, nešto u čemu se ona odražava; preciznije, sam poredak zahteva ljude koji će biti na višim stupnjevima hijerarhije kao i one koji će biti na nižim. Borba među njima za privilegovanije položaje unutar hijerarhije zahtev je samog ustrojstva sistema; ali privilegovaniji položaji ne omogućavaju kontrolu nad njim.

Revolucija je jedno karnevalsko poigravanje sa hijerarhijom. I ona mora biti efikasna na svakom društvenom nivou, počev od institucija obrazovanja, preko ostalih sektora u okviru podele rada i društvenih uloga, pa do samog vrha centra moći. Niži društveni segmenti najčešće samo reprodukuju poredak imanentan vrhu piramide. Udar na svaki niži, potčinjeni stupanj vladajućeg uređenja je udar na samo uređenje, ili makar u sebi sadrži potencijal za takav krajnji udar. Ukoliko potčinjavanje učinimo sramnim u osnovnoj školi, ono će postati sramno i u celokupnosti odnosa u kojima živimo.

Pošto u hijerarhiji pronalazimo jedan od suštinskih problema protiv kojih se borimo, ne možemo biti tolerantni prema bilo kojoj drugoj ideološkoj tendenciji, jer sve one u sebi sadrže zalaganje za hijerarhiju i njeno tolerisanje.

Kompromis sa stvarnošću u ime životnog realizma zapravo je sinonim potiskivanja one pobune u individui koja bi mogla dovesti do nove vrste senzibilnosti i do novog oblika egzistencije. Pomirenje pojedinca sa normiranom društvenom stvarnošću nije ništa drugo do sputavanje autentičnog razvitka ličnosti. Nije rešenje samoubistvo, već borba. Tada sve postaje moguće.

(Doći će smrt i imaće tvoje oči, FreedomFight br.13)

 

Kontrola putem stimulisanja potrošnje

Umesto da, kao što je nekad bio slučaj, super-ego zakonom suzbija porive biološke strane čovekove ličnosti, kao što društvo tiranije opstaje pomoću nasilja nad kršiocima zakona, kontrola nad pojedincem se uspostavlja manipulacijom nad biološkom stranom pojedinca, njenim kanalisanjem, usmeravanjem u željenom pravcu, a sfera super-ega treba da relativizuje bilo kakvo čvrsto uverenje jer ona samo mogu da radikalizuju odnos pojedinca prema okolnostima manipulativne represije. Aktuelni sistem je represivan jer prividno omogućava zasićenje svakog mogućeg iskustva. Čovek koji smatra da je sve iskusio može samo da iznova reprodukuje ranije doživljena stanja, mada su i ona, radi uštede, zamenjena njihovom predstavom. Zarobljen je ne iza rešetaka, već unutar svoga uma.

Da li postoji nešto izvan opsega iskustva koje se može naći na tržištu, pitanje je koje na sve načine treba da se suzbije, ali ono se vraća kao bumerang pravo u svest i predstavlja trn u lobanji koji je izvor straha i apatije, a kojih se čovek može osloboditi samo u jednom drugačijem, drugom svetu. Ta tačka je suzbijena svest o determinisanosti našeg postojanja, kanalisanosti naše budućnosti koja je put ka spoznaji i egzistenciji u ništavilu. To je svest o ništavilu koje počiva iza šarenila predmeta ponuđenih na prodaju. Ipak, naša bolest početak je potencijalnog ozdravljenja, ona je refleks nas samih koji nam manifestuje nemogućnost potpunog prilagođavanja kojem teži sistemski inženjering nad umom. Biti zdrav samo znači biti potpuno indoktriniran. U njihovom svetu naš osmeh može da bude samo grč na licu, prijateljska reč zabadanje noža u leđa. Čovek je tužna životinja koja pretrpi elektrošok nakon svake svoje greške i koja je izgubljena u procepu između sopstvenog omalovažavanja, potištenosti, i kaznenih intervencija sistema.

Nastaje li bolest svesti kod onih koji bi pre izabrali ništavilo nego njihov svet? Treba li razumske sposobnosti održavati samo zarad uništenja njihovog sveta?

(Oslobađanje želje: Američka Lepota i Fight Club, FreedomFight br.11)

 

Postojanje demokratije, iako je većina današnjih demokratskih društava upravo takvo, nije nužno povezano sa kapitalističkim društvenim uređenjem. Demokratija nije isto što i kapitalizam, što i multinacionalne korporacije. Upravo suprotno, postojanje ovoga drugog utiče na nemoć demokratije i na širenje imperijalizma. Tvrdnja da je demokratija neodvojiva od kapitalizma bi bila slična tvrdnji nekog stanovnika antičke Grčke da je demokratija neodvojiva od tadašnjeg robovlasničkog uređenja, da ona ne može postojati bez ''oruđa koja govore'', kako je najpoznatiji antički filozof nazivao robove.

Ali ta sprega demokratije, industrijskog društva i kapitalizma, bez obzira na težnju demokratije ka emancipaciji od klasnih odnosa, ipak reprodukuje odnose eksploatacije, dominacije i hijerarhije. Fašizam je egzemplaran proizvod evropskih društvenih uređenja, a prosvetiteljstvo, takođe evropski produkt, nikada nije bilo preterano udaljeno od njega sudeći po projektima prosvetiteljske kolonizacije, misionarenja i imperijalizma, koji su samo drugi oblik nacističkih mitova o rasi i rasnoj superiornosti. 'Ja sam obrazovaniji i pametniji od tebe pa ću te ja naučiti kako da živiš i kako da se ponašaš'. Razvoj demokratije u pravcu nacističkih, imperijalističkih i prosvetiteljskih stremljenja, koja guraju demokratiju u eksploatatorski odnos prema drugim civilizacijama ('ja ću da te naučim kako treba da mi robuješ'), bilo je moguće sprečiti načelom o nemešanju u njihovu sudbinu. Napredak društva se ne može nametnuti, on treba da bude lično i neponovljivo iskustvo zajednice koja teži napretku sopstvenim snagama.

Ali nepostojanje takvog razmišljanja već je donelo tragične posledice. U društvu koje nauku stavlja u službu tehnike i u službu rata, radi osvajanja teritorija koje će biti eksploatisane, gde društvo usmerava nauku ka praktičnoj primeni saznanja a ne ka samom saznanju, i sama demokratija postaje sredstvo takvog cilja. Težnja ka širenju područja eksploatacije i sticanju materijalnih dobitaka javna glasila i medije, obrazovne institucije i demokratski izabrane vlade, pretvara u sredstva apologije izrabljivanja. A tamo gde kroči mašinerija sastavljena od demokratije, kapitalizma i visoke tehnologije, ostaje samo pustoš i borba oko prirodnih resursa. Današnja tzv. borba protiv oružja za masovno uništenje je borba protiv onoga što je samo to društvo uvezlo u civilizacije koje to nikada ne bi posedovale bez pomoći onih koji su hteli da ih ''uče i obrazuju'', koji su hteli da ''pomognu'' razvoju nerazvijenih država.

Ali za takvo stanje ne treba kriviti obične građane zapadnoevropskih i severnoameričkih demokratskih društvenih uređenja. Samo u slučaju da je demokratija zaista vladavina većine to bi se moglo reći. Ali ona to nije. U predstavničkim demokratijama, kako je to još Žan-žak Ruso govorio, narod odlučuje samo za vreme izbora, a pre i posle toga pada u ropstvo. Aleksis de Tokvil je pogrešno video opasnost od demokratije koja bi postala tiranija većine; današnja demokratija je, slično drugim despotskim uređenjima, tiranija manjine nad većinom, i to putem mehanizma koji stvara iluziju da narod odlučuje svoju sudbinu. Treba se osloboditi iluzije da izborna participacija znači javnu kontrolu vlasti. Primer iz Srbije: da li je iko od nas glasao za poslanike koji će primati platu enormno veću od platnog proseka? Ali ta manjina, sačinjena od grupa stranaka koje se ni oko čega drugog ne slažu, sem oko visine plata koje će primati u parlamentu, zadobila je moć nad sudbinom većine, nad sudbinom zajedničkog društvenog uređenja. Obične članove stranaka koji, izmanipulisani demagoškim pričama vrha stranke, brane svaki potez stranke, koji je uvek samo u interesu male manjine, ne treba ubrajati u one koji nas tiranišu. Ne, oni su samo izmanipulisani i glupi. I omogućavaju postojanje poretka u kojem će grupica prilagodljivih konformista, osrednjih intelektualnih sposobnosti, upravljati ostatkom stanovništva.

Dakle, većina je pod tiranijom javnog mnjenja, i ona mu se pokorava i svoje mišljenje prema njemu uobličava, do te tačke se slažemo sa Tokvilom, ali takvo stanje ne omogućava vladavinu većine nad manjinom, već vladavinu samo malog broja tih ljudi koji su usvojili mišljenje javnog mnjenja. Oni se jedini koriste privilegijama takvog poretka i najglasniji su glasnogovornici, jer se jedino njihov glas čuje, takvog poretka i takvog javnog mnjenja.

Sloboda izbora, uz povremene mada retke manipulacije, omogućena je u svim današnjim demokratskim društvima. To nije sporno. Ali problem je u tome što se nema između čega birati. Koja god politička grupa da osvoji vlast, isto će reagovati na iste spoljne političke i ekonomske pritiske. Pod pritiskom istih kapitalističkih imperativa, postupci političara postaju determinisani. Najefikasnije sredstvo za kontrolu država i njihovih demokratski izabranih vlada koje kapitalizmu predstavljaju neku prepreku je neinvestiranje u njih. Sve veća globalizacija kapitala sve više omogućava ovakav način tiranisanja. U takvim uslovima demokratska prava postaju suvišna; okolnosti svim grupama koje osvoje vlast propisuju isti način reagovanja.

(Ostvarenje Tokvilovih predviđanja, Freedom Fight br. 4)